Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.
Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.
Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.
Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.
Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.
Примењено на боју, требало би да је довољно да се негде одреди сива, и Светлокомора ће то све да среди? На дигиталном снимку можда, али… овде имамо могућу грешку у неколико фаза: 1) негатив био мало матор (неће бити у овом случају, 1999. су дигиталне фоткалице још биле реткост), 2) негатив лоше развијен, 3) позитив лоше развијен (цурило светло та тране, матора чорба, матор папир, ладна чорба), 4) скенеров драјвер имао своје мишљење о свему томе. По правилу, ако снимак овако изгледа, на делу су бар два од ова четири.
И онда Светлокомора може да извади неку просечну боју и помери све остале ка њој, али још неће дати ваљан резултат. Јер то налажење средње тачке подразумева да су боје иначе, свака за себе, у некој равнотежи, и да их има доста. А можда и нема. А шта кад их нема? Е онда као што се то ради са безбојним сликама, тако може да се поступи исто и са овим бојним, али боју по боју. Ај прво црвену. Зашто баш црвену? Па, најјача је, највише смета. Радим ово у Патуљку, јер је графикон већи и боље се види шта радим – иначе, уме то и Свелокомора. Дакле, сечем црвену с доње стране. Резултат је ово:
Већ је нешто боље, а? Засад сам скинуо црвени штих (како се то говорило у занатском жаргону). Након дужег муљања (подсекао и зелену и плаву, зелену мало дигао по средини, црвену нешто спустио), графикон изгледа овако. Најзад се исплатило оно новаца што сам спуцао у машину (већ девета плоча и шта већ, у кутији тек мало старијој од ове фотке), па резултат видим одмах и могу да мрдам тачке на графикону тамо-овамо.
Остаје још само да средим укупно светло, које је такође нешто кратко. Последњу верзију графикона приказујем у пуној величини, да бисте уочили једну појаву.
Графикон има рупе! Наравно да има, јер сам у претходним корацима развукао онај сужени, а ни тада нисам сигуран да је био свуда густ, тј да је имао све могуће међутонове. Сад их има још мање, за сваку боју засебно а и у збиру. Али је то што има у ствари исто оно што је и било у оригиналу – само сам га развукао по целом динамичком спектру оног што дигитална фотографија може да прикаже на екрану. Неки аудиофили не би пристали да слушају музику која има овакав спектар – али око је можда мање савршено од увета, и ова врста пљуни-па-залепи технике можда и може да прође. Уосталом, ево крајњег резултата па упоредите са почетним.
И још једном, поређења ради, то исто у Светлокомори (са том разликом што сам тамо одсекао онај оквир па ми то није убацивало лажну информацију на десном крају графикона).
