Једна од пре: панорама из нехата

Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.

Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.

Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.

Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?

Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.

(велика би требало да је повећа)

Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.

Два фотоапарата и десетак година касније, то исто сам извео, са променљивим успехом, оним Фуџиславом, којег сам примакао до крајњих граница – његових – јер ближе није умео да изоштри. То што пише да може ручно, то мачку о реп – ручно се командује мотору на коју страну да врти сочиво, а резултат се контролише… на екранчету.

Макро сочива нисам имао, а пошто није огледалски, не може да се скида објектив, тако да је резултат… онако, употребљив. Ал’ једва – прво, светло је мерио довољно широко да измери и нешто мрака ван кадра, тако да је све то морало на дотеривање и обрезивање, па се појављивало и зрно и свашта. Ал’ већину тако урађених преснимака нисам понављао.

Осим ових у боји. Ту напросто нема пардона, то су историјски документи, то је дигитализација архиве (показујем примером, и случајно значајно гледам у правцу државе, новинских кућа, …).

Него, тај Грунф. За добар преснимак нечег што је формата 24х36мм (или 60х60 или чак 60х90, а било је и оних малецких формата), треба сочиво које може да се избаци довољно далеко. За то вам треба међупрстен, који за Канона кошта око 60€. Мени је наспело да радим нешто друго – купио сам половну дугу цев, јапанску, која спрам Каноновог чипа изађе на око 100-320мм, са навојем м42 (мислим да сам већ качио понешто урађено њом). И мали совјетски објектив, Гељиос-44-2, 50/2 (2000 динара). Мало шврља бојама по ивицама кад се отвори до краја, али ради. И прстен за прелаз са Канона на м42 (2000 динара) и међупрстенове (од 6, 15, 35мм, комплет 2000 д.) и нашао комбинацију са којом један квадрат снимка стаје тачно у видно поље овог сочива. Изоштрава га са око 120мм растојања. Које треба држати! Јер поље оштрине код овакве (тј макро) фотографије је пар милиметара. Ако се нешто помери, истрчао сам из поља, Јово наново.

А померало се. Померала се фоткалица док је нисам ставио на статив. Онда се померао статив јер није за ту тежину па сам ставио да шкљоца са две секунде задршке, довољно да се смири. Па се онда померао статив, јер бих га нежно дотакао ногом. Па се онда померао оквир, јер је стајао на лаганој конструкцији (ћошак од картонске кутије са исеченим отворима за светло). За ову, завршну сеансу сам се спремио ваљано: статив је везан за сто помоћу два банџија, оквир је залепљен за сто молерском траком. И нисам их померао три недеље, док нисам ово завршио (мада, никад није готово, мислим да мора да негде има још једна кутија). Грунфу дићи споменик, или да се ово рачуна у то. А оне ваше скенере, господо, употребите као супозиторије.

Осветљење је прича за себе. Мора да буде равномерно. Испочетка сам држао екранче од ПСП игралице, довољно добро али некад Фуџи изоштри на њега уместо на негатив. Са овим оквиром, покушавао сам са разним комбинацијама ЛЕД осветљења, упереног у бели папир на дну кутије – не ваља, увек је неки буџак тамнији, што приметим кад буде касно. Тек сад, за ову последњу туру, млечна ледовка, еквивалент 90 вати, осветљава страга комад најлон кесе из самоуслуге (ака дифузор, то је онај светли квадрат у средини), пали, иде. Прилагођење белог на боју овог светла помаже помало – штих самог дијапозитива је много јачи.

Данашњи прилог сам преснимио синоћ. Оригинал је снимљен крајем марта 1975. на Петроварадинској тврђави, у сутон. Након скоро 40 година, ове фотке најзад на нешто личе (Светлокомора исправља грешке тадашњих лабораторија, да им нану нанину, све је морало да има неки штих, још је Фотокемика и била некако најбоља у просеку).

Тек данас сам приметио да би та два снимка могла да се споје. Ретард^о, али постижем. Никад није касно.

(^о пре него што помислите да сам себе нешто вређам, погледајте шта тачно значи та реч)