За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.
Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.
(велика)
Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.
Ово је један од оних периода кад сам био без запослења али не и посла, те сам вероватно себи нешто натоварио да радим, и онда сунце кренуло да залази баш тако да сија кроз целу кухињу и остатак приземља, чак до мог стола. Шизим што ми смета, бљешти ми под монитором, а и иначе је био нешто мрачнији, не могу да радим… и онда приметим да то јако добро изгледа, и да је сад или никад. Фоткалица увек при руци, наштрикам седам комада за два минута, пробавајући мало око изреза, подекспонирано, преекспонирано, баланс боја овако онако.
Јер сам морао тако, брзо и без оклевања. Ово је морало да успе тад или никад. Знао сам да ћемо до пролећа већ средити ту полицу, па кад сунце следећи пут упери зраке овако, ово ће вероватно бити у сенци нечега, што се после и обистинило. Истина, могао сам да испремештам ствари на полици следећег пролећа, али већ следећег августа би се на путу зрака испречили високи наслони столица са друге стране полице, што би већ било тешко склонити, једва смо их некако угурали тамо. Сунце се и даље пробијало, али само до монитора, сто је остајао у сенци.
Иначе, сама оловка је прича за себе. Хемијска, али са желатинским мастилом удупетечастилом (ово би убацила ћерка, обожава домаћи вербални карате), каквих тамо има да се купи на пишле али само у неким љубичанственим бојама, неонским, са шљокицама и шта све не. Ово је једини пут да сам нашао обичну канцеларијску варијанту, пише црно (нема плаве, само црне, тражиш плаву гледају те бело) и то сам нашао у неком јефтином дућану где продају вишкове и непродату робу из већих ланаца. Тад и никад више. Туце је коштало долар. Седам година касније, нашао сам једну од тих код оца, још пише.
Нашао сам лане једну отприлике такву, овде, коштала је стотинак динара, пише плаво (ха! јепте се Амери) и ради на специјално текуће течно мастило. Није да се ја нешто убијам од потрошње папира, али ево већ скоро годину има а потрошио сам тек пола.