Sve aktere današnje priče, u nekim drugim ulogama, već smo pominjali na ovim stranicama.
I, samo da znate, o ovome Wikipedia ništa ne zna. 
Tokom sedamdesetih, supergrupe su se često osnivale i brzo rasturale. Bila je to proverena šema veštih menadžera da se na brzinu pokupe pare i zbriše dalje. Iza njih su ostajali albumi koji su, uglavnom, bili prosečni i brzo se zaboravljali.
Ali ima i onih koji su bili odlični, a o njima se i danas malo zna.
Posle rasturanja grupe Mountain 1974. godine, drugog po redu, njihov bubnjar Corky Laing uglavnom je zvrjao besposlen. Njegov odlični solo album Makin’ It on the Street (1977) je privukao pažnju, ali nije mogao da se promoviše jer iza sebe nije imao prateće muzičare. Njegov menadžment mu je predložio da pokuša da okupi svoje prijatelje radi snimanja još jednog albuma, pa potom da krene na promotivnu turneju.
Jedan Laingov telefonski poziv Ianu Hunteru, koji je u to doba bio na vrhuncu popularnosti sa grupom Mott The Hoople, bio je dovoljan da ovaj spakuje kofere i zapali za Ameriku. Razumno, jer punk i new wave su u Britaniji već uzeli maha, pa čistokrvne rock grupe na domaćem tržištu više nisu imale šta da traže.
Ispostavilo se da su se muzičari odlično snašli u zajedničkom pisanju pesama, a ekipa se polako kompletirala – Laing je dovukao basistu/producenta Mountaina Felixa Pappalardija, a Hunter ex-Bowievog gitaristu Micka Ronsona sa kojim će, nešto kasnije, razviti dugogodišnju uspešnu saradnju i još poneke ljude koje mi, od milošte, zovemo “slepci”. Todda Rundgrena, Leslieja Westa, Erica Claptona, Johna Sebastiana i Dickieja Bettsa ne treba posebno predstavljati.
Snimanja su bila konspirativna, a Leing svedoči da je atmosfera bila opuštena, jer ništa posebno nisu ni očekivali. Svirali su i snimali za sopstveni užitak.
Kada je snimke odneo diskografskoj kući, usledio je šok. Novi menadžment, koji je u međuvremenu postavljen, uopšte nije bio zainteresovan za objavljivanje albuma – moda se promenila. Tako da je album The Secret Sessions završio u bunkeru. Objavljen je dvadeset godina kasnije, 1999.
Jedna od najboljih Hunterovih pesama koje je ikada napisao, “The Outsider“, ubrzo se našla na njegovom solo albumu You’re Never Alone with a Schizophrenic (1979), koju je kod nas objavio Jugoton, u izmenjenom aranžmanu. Uz Ronsona, muzičku pratnju obezbeđivali su mu članovi Springsteenove prateće grupe. Kada se verzije uporede, čini mi se da je ova koju danas slušamo bolja. Jer, glavnu ulogu u njoj nemaju fina melodija i zanimljivi stihovi, već moćan Ronsonov solo na gitari.
Ovim albumom i čudnim sticajem okolnosti, na uspešnu muzičku karijeru Corkyja Lainga stavljena je tačka.