Ima tu neko vreme kako se gazda Valex potpuno prešaltovao na ploče. Njegovo objašnjenje nije samo kvalitet zvuka, već i zahtev koji pred slušaoca postavlja gramofon: ploča se sluša cela.
Svakako da dobre ploče imaju izrazitog favorita širokih narodnih masa, ali najbolje ploče imaju tajne favorite, pesme koje se vole upravo zato što su se čule kroz slušanje celine, jer su dobile šansu, jer su bile deo jedinstvenog osećanja ili su ga stvarale. Recimo, u slučaju albuma Led Zeppelin IV svi znaju za Stairway to Heaven ili Black Dog, ali tek poneko ume da poštuje hipnotičku snagu The Battle of Evermore ili način kojim When the Levee Breaks najavljuje stvari koje će nas tek obarati sa nogu.
Ploče su imale strukturnu logiku. Sastavljene od dve strane, A i B, obično su se sadržavale desetak pesama, gde su obično prve bile brže a kasnije sporije. Ovo je krajnje uopštena stvar, bilo je ploča i sa samo jednom ili sa čak desetak pesmom po strani. U standardnom stanju, razpoznavali smo pesme po mestu na strani, recimo A2 je druga pesma na prvoj strani. Ozbiljniji slušaoci su se obično kleli u B3, dok su šminkeri kupovali ploče isključivo zbog A1 – recimo na ploči Bio sam naivan crnogorskog pevača Daniela A1 je bila Džuli, a B3 je bila Ti Si Moja Sretna Zvijezda. Koje se sećate? 🙂
Eto, raspisao sam se o pločama, a zapravo sam krenuo da pričam o The Astonishing, novom albumu mog ljubljenog progresivnog Dream Theatera. Hajde da odmah čujemo ulazni singl sa albuma, pesmu The Gift of Music, pa ćemo da bistrimo detalje.
Dakle, posle par meseci podizanja tenzije, 29. januara 2016. godine izašao The Astonishing. Ispostavilo se da je u pitanju prog opera, koju je u potpunosti osmislio gitarista John Petrucci, trajanja od preko dva sata, upakovana na dva diska i u 34 pesme, od kojih, za divno čudo, samo jedna prelazi sedam minuta (o čemu ću posebno spekulisati kasnije). Ideja-vodilja cele komplikacije je Petruccijeva primedba da svet oko nas postaje sve više automatizovan. Stoga se zapitao, šta bi bilo sa svetom u kome je i muzika automatizovana? Odgovor je tmuran i totalitaristički, dok je muzika način izbavljenja. Ceo projekat je izuzetno ambiciozno zamišljen, pa me ne bi začudilo da priča bude pretočena u video igru ili film. Likovi i lokacije su već digitalno pripremljeni, za sada sigurno za potrebe nailazeće turneje na kojoj će Dream Theater izvoditi isključivo The Astonishing u celini.
Radnja otprilike teče ovako: u dalekoj budućnosti, 2285. godine jedan deo SAD postaje distopija kojom vlada Veliko Severno Carstvo Amerikah. Bilo kakva zabava je zabranjena izuzev belog šuma koju izvode Bukači pod imenom NOMACS (Noise Machine). Carstvom vlada Car koji ima ćerku. Sa druge strane, u ubogom zabačenom selu živi Gabrijel, momčina koja ima muzički dar kojim uveseljava svoje seljane, a čiji brat radi kao carski policajac. Car je čuo za Gabrijela, odlazi da ga vidi, tu ga čuje i ćerka… I tako dalje, poneko umire, ćerka preživljava zahvaljujući Gabrijelovom daru, carstvo propada, hepiend.
Vidimo, radnja je tanka. U njenu odbranu, drugačije nije ni moglo, imajući u vidu smehotresnu osnovu priče. Jednom za svagda moramo da se naučimo pameti: jedino stvari koje uništavaju svet mogu da ga spasu, tako što ćemo prestati da ih koristimo. Ne postoje magični štapići. Umetnost i ljubav, standardni lekovi protiv svakojakih boleština ljudskih društava, su placeba, pa i ne previše uspešna.
Posledično, ni sama razrada nije, blago govoreći, preterano originalna. Kada se čovek malo zamisli, nikako nije logično očekivati da će eventualni budući tirani biti tolike budale da će odlaziti da čuju opoziciju ili postavljati trodnevne ultimatume seljanima. Ima tu i detalja koji baš obaraju sa nogu, recimo stih „Night is always darkest just before the new day“ (Noć je uvek najcrnja baš pre novog dana) direktno ulazi u top deset najglupljih stihova u istoriji muzike koja je imala veće pretenzije od puštanja na Play Radiju.
Ali dobro, zanemarimo određeno potcenjivanje inteligencije slušalaca. Tehnički govoreći, nisam fasciniran. Pesme su suviše ravne, sve i da ih ima znatno manje ne bih znao kako da ih razlikujem. Klavijaturista i basista su potpuno u drugom planu, bubnjar Mangini se prečesto previše čuje, pevač LaBrie ne uspeva zadovoljavajuće da otpreva sve likove – iako povremeno uspeva da dosegne izmenu glasa koja odgovara liku koji priča, to se ipak dešava tek povremeno. Ličnom osećaju gađenja najvše je doprineo potpuno neprimeren trenutak u jednoj od pesama (A New Begining, ako ikoga zanima), na čijem kraju se odjednom, ničim izazvano, počinje dvominutna gitarska impovizacija za koju podozrevam da se motivaciono krije u reklamiranju pedale John Petrucci Signature Cry Baby Wah, što je prosto i bedasto.
Ono što pre svega zapanjuje jeste format samog projekta: preko 120 minuta muzike u 34 pesme. Ako bismo ovo pretvorili u tradicionalni format, dobili bismo recimo dve ploče sa skoro 9 pesama po strani. Setimo se slavnih rok opera iz prošlosti: Tommy ima 24 pesme i traje 75 minuta; Quadrophenia traje 80 minuta uz 17 pesama, The Wall traje takođe 80 minuta uz 26 pesama, Operation: Mindcrime je stao u 60 minuta i 15 pesama. Jasno je, The Astonishing jeste zaista monstuozan poduhvat. Suštinsko pitanje glasi: ko će to da sluša?
Na primer, ja sam stari ljubitelj Dream Theatera koji je pažljivo odslušao svaki od 13 do sada objavljenih studijskih albuma. Neki su bili sjajni, neki su bili dosadni, što je u redu, biva tako. Bend traje već trideset godina i to je zaista podatak za veliko poštovanje – nema nijednog drugog benda da neprekidno traje i toliko dugo i toliko kreativno. Meni je trebalo dobre dve nedelje da složim tu ogromnu količinu muzike, pri čemu ne dolazi u obzir da sam naučio koja se pesma kako zove niti da se razberem u kojoj sam fazi radnje ako ne slušam redom. Sa druge strane, imam ženu i dete koje ne mogu da gnjavim javnim slušanjem muzike za koju nisam siguran ni da li će meni da se svidi i teško da sam jedinstven slučaj – sve i da sam imao deset godina kada je Dream Theater počinjao, sada bih imao 40.
Poenta je sledeća: ko može da poštuje ovako monumentalan poduhvat? Ko će da ga sasluša, razume, diskutuje o detaljima? Ko će da ima omiljenu pesmu sa ovog albuma? Ko će voleti izvikani A1, a ko zaguljeni C7? Bojim se slabo ko.
I to me dovodi do paradoksa: muzika koja slavi muziku upakovana je u neslušljivu formu, u narodu poznatu kao proseravanje. Ovo stanje nije nepoznato. Recimo, John Horgan u svojoj kontroverznoj knjizi The End of Science naučnike koji izmišljaju nedokazive/neoborive teorije naziva ironični naučnici. Bojim se da imamo svako pravo da The Astonishing, potpuno frapantan i praktično beskoristan muzički komad stavimo u odeljak ironične muzike.
Ali.
Spisak mesta na kojima će Dream Theater uživo izvoditi The Astonishing ne uključuje nama pristupačne lokacije. I to je deo kulturne katastrofe ove države. Jer ako slušanje ovog albuma ne služi baš ničemu, onda je prisustvo njegovom živom izvođenju bezuslovno obavezno za svakog ljubitelja muzike. To će sasvim sigurno biti spektakl za pamćenje. Lepo zavaljen ispod vedrog neba sa pivom u ruci uz The Astonishing – teško se može zamisliti bolje u savremenoj, aktuelnoj muzici provedeno veče do uz vanzemaljske svirače i sveže vizuelne spektakle. Nama se to neće desiti. Izbori se bliže, mislite o tome.