Nemirni ste, iako nemate nikakav neposredan problem. Žulja vas nešto, mada ste sve poslove završili još pre nego što je ovaj dan počeo. Hvata vas strah u rođenom domu, u po bela dana. Sve je jasno: oboleli ste od akutnog izbornog sindroma. Ne brinite, proći će.
Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.
Ali to nikako da se desi. Loši vicevi su nalik mladežu na nezgodnom mestu: ružni su i smetaju, ali je opasno uklanjati ih, jer posledice mogu da budu neuporedivo ozbiljnije, a daleko bilo – i opasne.
Jedan od tih viceva koji nisu smešni, ali moraju da postoje jer istinu ne možemo drugačije da izdržimo, beše onaj u kojem Srbin A upita Srbina B, koji se upravo vratio iz Švedske: “A kako je tamo”. “Ma hajde”, odgovara ovaj, “pa oni zaostaju za nama čak trideset godina!” “Kako je to moguće?”, začudi se pitalac. “Pa, kod njih je još uvek dobro!”, odgovara ovaj.
Koliko se istorije mentalnog jada krije u ovom vicu? Potrebna je poduža epika u desetercu, tužna kao “Skadar na Bojani” i groteskna kao “Zidanje Bambilenda”, eventualno posprdno komična poput nekog od onih derivata makednonske narodne pesme u muzičkim kolažima Branimira Štulića, da se tek opiše koliko smo pali, a tek sledi zašto smo pali i šta nam je dalje činiti. Svako će prepoznati, ali niko neće komentarisati činjenicu da je ovaj vic bolno prezasićen onim opštim mestom srpskog folklora u kojem onaj što jedva ispliva iz govana hitno biva vraćen u jamu, a to ga povuku svi oni koji su u govnima i ostali. (Jedinu šansu ima poneki idol nacije, ali idoli nisu deo ovog vica, a nemaju ni neku naročito veliku trajnost.) I najzad, potresna je ta naša organska potreba da svet objašnjavamo iz svog ugla, pa i posle svih dokaza da smo bili i ostali isprdak sveta, tog istog sveta koji uopšte nije mario za nas (niti će ikad), “oni zaostaju za nama” i to je jedino što vidimo.
Pravo pitanje u svetlu negovanja viceva koji nisu smešni, a koje brižljivo i neumorno negujemo, glasi: da li smo zaslužili da nam bude bolje nego što jeste?
Imalo bi o tome da se diskutuje mnogo, ali ni pametniji i rečitiji od nas nisu u tome uspeli, pa se nećemo ni mi truditi. Nedelja je, zaboga, još su novogodišnji praznici u Kini i delu Indokine. Radujte se: u godini vatrenog majmuna niko od vas neće eksplicitno tražiti da se ponašate kao majmun. Samo će tražiti od vas da glasate baš za njih. Ako vi vidite neku paralelu između majmunisanja i glasanja za neku glasnu političku opciju, sami ste krivi za to. A ako ispadnete majmun što niste hteli da glasate, nemojte druge optuživati za to.
U međuvremenu, postavljaju se mnoga pitanja na koja iole normalnim tokom razmišljanja ne možemo da dokučimo ni smisao ni domet uticaja, a kamoli da pronađemo odgovore.
Elem: da li je loš humor dobra protivteža lošoj političkoj sceni, gde se nemilice prave presedani koje drugi neće moći da isprave tako lako? Da li neumereno šegačenje nazovi-novinara ima opravdanje spram beskrupuloznosti dnevne politike, gde neko može čak i sopstvenu izjavu fašisoidnog prizvuka da preklopi tvrdnjom “nikad ništa nisam krivo uradio” a da potom niko ne reaguje na to? Može li se preći preko toga da strankinja koja je odlučila da nastavi svoj život u Srbiji i rodila dete u Srbiji ne može da dobije državljanstvo Srbije, dok neki levi praziluković iz Teksasa, koji nije ni sportista ni glumac ni pevač iako se baš takvim predstavlja, dobije državljanstvo Srbije, umesto možda kantice kajmaka i flaše prepečenice pri ispraćaju na avion? (Na stranu ono deljenje državljanstva radi izvrdavanja zakonske odredbe da strani državljani ne mogu da kupuju obradivu zemlju: o tome neka poslednju reč daju nezavisni sudovi.) Može li se ovde ikako uspostaviti sistem vrednosti u kojem važi vladavina dobrih ideja ili je nevažno da naša deca nauče da razmišljaju tokom školovanja? Hoće li se ikada uspostaviti društvena skala na kojoj medijsko pokriće polusveta iz rijalitija konačno dobija svoje mesto na snažno oporezovanoj margini, a ne na televiziji? Hoće li, može li, ima li, umemo li? Ili smo spremni da prepustimo sve stihiji koja traje li, traje? Pamti li iko težinu date reči kao veliku vrednost ili će nam ljudi bez obraza i stida i dalje krojiti kapu?
U slučaju da mislite kako imate bar jedan odgovor na bilo koje od svih tih besmislenih pitanja, razmislite malo šta je razlog tome, tj. kako je uopšte došlo do toga da imate moguć odgovor na nerešivo pitanje. Naime, postoji nekakav svet, i taj svet nije nedostižno daleko, u kojem biste mogli da postavite neko od ovih pitanja, a da vas sagovornik zauzvrat upita “O čemu pričaš? Da li si ti jeo bunike? Je li ti dobro?”
Mislite o tome.
(kako god)
Savet Alana Forda:
Ili blagovremeno započni pripreme za borbu u političkoj areni ili nastavi da gluvariš kao i dosad: nemoj posle da pričaš da te je cenzura sprečila da pobediš. Za cenu ovog saveta ne brini: imaće ko da je plati. Istina, konsultantski sat u našoj agenciji je četvorocifrene devizne prirode, ali nećemo se sad baviti banalnim stvarima.
(Eeeee!)
A posle, kad pobediš na izborima, zna se.
Scena u taksiju, baba se sprema da plati na kraju vožnje.
– Koliko košta vožnja?
– 400 dinara, bako!
– Evo 200 dinara.
– Bako, 400 dinara, ne 200! To je samo pola!
– Pa šta hoćeš ti? I ti si se vozio!
Dobra vest za ljubitelje vrhunske fotografije: besplatni onlajn mesečni časopis za dokumentarnu i uličnu fotografiju GRAIN, čiji treći broj je baš objavljen između prošlog i ovog utovara, upravo je osvanuo na sopstvenom portalu, kao što dolikuje projektima ovog nivoa ozbiljnosti.
Teško je opisati ovaj časopis u malo reči, osim epitetima koji ne sadrže kritički ton. Srećom, kad počnete da ga prelistavate, GRAIN sam sebe objašnjava sadržajem i pristupom. Nema se šta reći, osim da smo srećni što postoji ovakva scena i kod nas. Svakako posetite ovaj portal, a prečicu ka njemu stavite u bookmarke.
Posebno vredan detalj: obećava se stalni pristup kompletnoj arhivi, koja je zasad nevelika, ali videćete kako brzo prolazi vreme… Naročito preporučujemo foto-reportažu iz zatvora Bukavu u Kongu (#1), foto-performans Sande Požun načinjen pored žilet-žice na hrvatsko-slovenačkoj granici (#2) i potresnu priču iz “malog Londona”, getoa u Pančevu (#3). Verujemo da ćete prihvatiti ovu sjajnu inicijativu i odlične sadržaje.
Upoznajemo vas sa budalom meseca: seo je u rolerkoster ne razmišljajući o posledicama.
Ulazi kondukter u kupe u brzom vozu. Pored prozora sedi neki lik i pravi se blesav.
– Kartu, molim.
– Excuse me?
– Jel’ imate kartu?
– What?
– Kartu!
– I don’t understand a single word you say!
– Show me your ticket, please!
– Šta?
Pa, hajde da danas naučimo još jednu foto-tehniku.
(Bravo!)
Ozbiljna su vremena, valja da se spremate za svaku moguću situaciju (hteli, ne hteli, situacija nalazi vas, pa nemate kud). Proveravajte svoja praktična i teoretska znanja, a pogotovo se posvetite onoj trećoj kategoriji – beskorisnim znanjima. Evo, na primer: kad ste se poslednji put preslišali na temu mitoloških bića? Znate li razliku između Hidre i Himere? Između Gorgone i Harpije?
Nemojte se šaliti sa takvim stvarima! Na preslišavanje!
Pita učiteljica:
– Mikice, šta je to malo, belo, ima dve noge i perje?
– Kokoška!
– Tačno, ali mogla je da bude i guska.
Onda pita Đokicu:
– Šta je to malo, crno, ima četiri noge i rep?
– Mače!
– Tačno, ali moglo je da bude i kuče.
Uto pita Perica:
– Učiteljice, učiteljice! A šta je to veliko i tvrdo kad ga staviš u usta, a malo i smežurano kad ga izvadiš?
Učiteljica pocrveni i tresne mu šamar. Na to će Perica plačnim glasom, trljajući obraz:
– Tačno, ali mogla je da bude i žvaka!
Preko preče, naokolo bliže.
Bliži se neumitno doba ponovnog čitanja političkih logaritamskih tablica, ne bi li se ispočetka utvrdilo ko sa kim može, jer niko nema dovoljno dugačak cenzus da nas sve lepo jednim gunjem pokrije. I u tom novom gledanju kroz filter bilo-biva-biće-ako-bude, najgore će proći oni ostavljeni u zapećku. Nikad ne zaboravi važnost zapećka.
Budi i ti u zapećku. Ako smeš.
(Čik!)
…Sve zavisi od toga da li imate mere u jelu i piću. Postoje neke prilično nezgodne kafanske pošalice na tu temu, ne bismo ih potezali ovom prilikom, ali tu se otvara jedno pitanje. Zapravo, dva…. Zapravo, stotinu. Ali, nećemo više da postavljamo pitanja, osim jednog: imate li kapacitet da ikako priuštite sebi jedno mirno i spokojno nedeljno popodne, pa makar taj mir i spokoj bio iluzija? Mislite o tome: čak ni iluzija kao pokriće jednog mirnog (po definiciji) neradnog dana nije loše rešenje. Šta će biti u ponedeljak ujutru, drugo je pitanje: pokušajte danas da odagnate sumnju u sebe. Potrebno je.
Prijatan ručak vam želimo.