Те седамдесетдруге сам имао можда тек туце лонгплејки, ал’ се налазило начина да до мене стигне по неколико од другара који су имали више. Био сам опет закачио неки грип па сам тако имао времена да натенане преслушам последњу туру од неког типа који ми чак није ни био другар, него је његов брат био члан клуба.
Тада сам отприлике већ знао шта је то ЕЛП, али нисам имао прилике да их чујем како ваља. Док у том штосу нисам открио Мусоргског. Добро, знао сам да прогресивни рок, у неким својим гранама, дебело сарађује са класичном музиком, да се не либи синтезе свега могућег, ако ће из тога да се роди нека нова музика. Али ово још нисам чуо, да неко изведе класично дело од а до ш.
Овај снимак сам видео тек осамдесетих, кад се некако догегао до неке наше телевизије. Тада сам га већ знао напамет.
Ону плочу сам, наравно, са остатком шпила (сећам се да је био и један Дубоки пурпур и Десет година после) вратио човеку. Остало је да ме копка како је овај успео да нађе овакву крљачину у клавирском комаду Мусоргског. И дам се у акцију. Питам свог професора музичког да ли има те “Слике са изложбе” на плочи, каже има. И донесе ми, и однесем ја то кући. С једне стране оркестарско извођење, са друге Равелов “Болеро”. Хммм…
Што сам дуже слушао, све ми је више било јасно како је Емерсон у ствари мало мењао. Одсвирао је, у ствари, сваку ноту, тек је негде пред крај штогод додао, а и то је трефио као да га је написао Мусоргски лично. Чудо! Преслушао двадесетак пута, вратио професору.
Пет година касније, налазим се у некој продавници плоча у Немачкој, са нешто мало пара а на великој муци. Купујем четири албума – четвороструког Олдфилда у кутији, једне Кинксе (збирку хитова), једног Запу и… “Слике са изложбе” (“Bilder eines Ausstellung”, од миља преведено као “Дилбер на штеловању”) у извођењу неког швајцарског оркестра на А страни, и соло пијанисте на другој. Јер сам то морао да чујем, како звучи у оном облику у ком га је Мусоргски написао. И гле чуда, тек сад видим како је Емерсон у свему томе чуо ону музику коју је извео.
За први мај 1973, моја гимназија држи радну акцију у авлији “Нафтагаса” (а ови су заузврат финансирали неко гостовање хора), да им мало почистимо. Понели смо озвучење, и са њега је одтутњао “Таркус”, цео. Те сматрам да смо се одужили професору за ону позајмљену плочу. Што се у оба смера вртело око ЕЛП.
Априла 1976 (ово сам причао више пута, не замерите ако је било), умре неки значајан војвођански политичар. Мој студентски транзистор хвата само локални радио, и у 18:20 почиње “Рандеву са музиком”, скоро култна емисија (јер све су тада биле култне ако су пуштале рок), а дан жалости је проглашен само пар сати раније; јесте да је за сутра, али наравно да важи одмах. Вита Симурдић (вероватно, можда је био и Анђелко Малетић) озбиљним гласом најави “Сада ћете чути први клавирски концерт британског композитора Кита Емерсона”. И није их ништа зајебао – то јесте класична музика. Коју је написао рокер, али није битно. Може да се слуша и као ово и као оно. Тридесетак година касније, тај концерт ми је био на једном од дискова које сам држао у колима. Док одвезем ћерку до школе и вратим се, таман га чујем целог. Наравно, знам и то напамет.
Јуче сам мало инвентарисао своју плејлисту. На њој има тридесетак сати музике под “ЕЛП” и “Кит Емерсон”; од групе Најс има бар још 5 сати. Већи споменик не могу да замислим – ја немилице бришем са свог диска разне великане кад ми на ум падне, а овога је остало толико.