Diši duboko. Govori tiho i vodi psa sa sobom. Zadrži osmeh na licu… Može li se živeti kad si potopljen u parole?
Kako izdržavate? Metež informacija sa svih strana deluje prilično iritirajuće. Odveć je lako izgubiti duševni mir. Da bi stvar bila gora, čak nisu ni političari ti koji izazivaju glavnu nervozu – najzad, političari su takvi kakvi su, ljudi bez empatijskih čvorišta u svojim planovima i bez namere da u svoju praksu vrate bar malo dostojanstva ili barem suptilnosti – nego nam džigericu jedu naši bližnji.
Te “šta misliš o ovome”, te “sipaju otrove na nas”, te “onaj neće još dugo”, te “ala je sve poskupelo”, te “onaj nije Norvežanin”, te “jesi li gledao sinoć, šta mu je ona rekla pre nego što ga je gađala u glavu usranim gaćama”, te “že sua Ankara”, te “ovo je kraj civilizacije”, te “nećete verovati šta se zatim desilo”, te “ako nemate šta da radite, radite to negde drugde”, te “vidi šta nam rade, majku im lopovsku”, te “legla plata, treba da doplatim 1500 dinara”, te… I tako bez kraja i konca, bez ikakve namere da se bar neko, ponekad, ma samo jednom za primer, obuzda u impulsivnom izboru “neobaveznih” tema za razgovor koje uvek upadnu u drek dnevne politike i onda poprime novu dimenziju jada.
Zapravo, ako ste ranije sami ulagali iole malo više truda u sebe, moguće je da iz sebe izvučete temu koja će biti stimulativna i za vas i za druge, pod uslovom da drugi nisu previše ogrezli u opisu iz prošlog pasusa. Pravite rokade tema! Zamenite rasprave o ljudima raspravama o idejama (i to svim osim političkim). Zamenite prostor rasprave o politici raspravama o iskustvima (i opet…). I najzad, zamenite sistematsko kukanje na svaku petparačku temu o preživljavanju sistematskim opisivanjem plana nečeg što se tiče samo vas, vaše porodice, prijatelja, rodbine…
Neka ne bude tabu tema, neka ne bude ljutnje ako se nekome omakne poneka replika. To su stečeni refleksi – a kako su stečeni, tako mogu i da se izgube. Zato ne ulećite klizećim startom, nego pokušajte starom tehnikom duhovite replike, možda nekim vicem. Pronađite šablon za temu koja je neutralna, ali potencijalno zanimljiva širem krugu ljudi, iako je milion kilometara daleko od politike.
Dobri ljudi: to se može. Činite tako neprekidno i već kroz godinu-dve će vam biti bolje.
Ne, ne može odmah. Nije vam se odjednom ni dogodilo, nećete se odjednom ni izvući.
Ako ne znate kako biste drugačije, jer baš vam ne uspeva da pronađete dobru temu, mi ćemo vam sad prepotentno predložiti da kao predložak uzmete neku temu iz današnjeg utovara. Da, baš tako: neka vam nešto od toga posluži kao početna teza, pa meandrirajte do mile volje i stignite gde god je moguće stići neobavezujućim tonom razgovora. Ako pritom načinite barem jedan kreativan korak u svojoj glavi, uspeli ste: taj prvi korak je bio kritično važan.
A ako na kraju zaista ispadne neka korist od tako flagrantnog skretanja teme (i pažnje!) sa politike, i mi ćemo vam se pridružiti u radosti, ovog puta bez stida što smo neskromni u svom predlogu da budemo lajtmotiv tog strašnog, neopisivo teškog koraka koji, ipak, morate načiniti sami.
U međuvremenu, ima i drugih razloga da se klonimo dnevne politike: samo do kraja ovog priloga, prihvatićemo da ipak postoji ona vrsta politike kojom treba da se povremeno bavite. To je ona u šećernu glazuru umotana politika koja se na posletku svog delovanja bavi vama, globalno, samo ako li primeti da vi ne želite da se bavite njome. Primera je mnogo i trebalo bi da ih prepoznajete. Čitanje knjiga pomaže u procesu prepoznavanja, jer loše je kad su novinske agencije jedini izvori vesti i tumačenja pojava.
Nažalost, ta preporuka vas dovodi do još jednog saznanja da sve korake za spas sopstvene duše morate sami načiniti. Lakog rešenja nema, pa nema. Ali, može se barem krenuti od lakih tema. Evo primera.
Recimo: toliko smo bili zaokupljeni trivijalnim da mnogi od nas nisu primetili kako se na Kubi ovih dana dešavaju kapitalni istorijski pomaci, oni za koje smo mislili da će da dođu prirodnim putem, odumiranjem kulta ličnosti, jednom kad ta ličnost ode na Neko Bolje Mesto. Neko je ipak odlučio da se u slučaju Kube učine prečice i sada ćemo biti svedoci jedne nimalo suptilne metamorfoze društva željnog svega.
Nego, sad bi bilo zanimljivo samo da, usput, primetimo jednu sitnu pojedinost koja ruši mit o posebnosti srpskog svekolikog miljea: ono kad se sveštenstvo meša u svetovne stvari.
Elem, izređaše se na Kubi Papa Franja (koji se sreo sa Patrijarhom Rusije, na užas svih zelota sveta), Barak Husein Obama i grupa The Rolling Stones. Svi oni u mesec dana okrenuše celu Kubu naglavačke (ostalo je još da vidimo kako Fidel skida Game of Thrones sa torenta i oduševljeno priča o zmajevima). I u svom tom metežu, gde onaj siroti narod ima mesecima da analizira preživljeni šok bliskog dodira četvrte vrste sa svetom, navodno, Papa Franja se obratio Stonsima sa molbom da odlože svoj koncert za koji dan jer, parbleu!, ipak je Veliki Petak, muke Isusove, ovo, ono… Press služba jednog od najuspešnijih show business preduzeća na svetu beše na visini svog zadatka: utvrdili su da kojekuda po svetu ima još koncerata istog dana, pa otpisali sitnim pismom u kojem skrenuše pažnju na tu trivijalnost. Dalji detalji prepiske, ako je ona uopšte i postojala, nisu nam poznati.
Nije nam poznato ni to da li je Papa Franja pokušao da spreči i Davida Gilmoura da održi koncert u Hollywood Bowlu na Veliki Petak, kao i razne druge po svetu da se bave svojim poslom tog dana. Sad, nije da bismo hteli da merimo da li je veća blasfemija na veliki Petak slušati uživo “Sympathy for the Devil” ili “Run Like Hell“, nego… Eto: taman nam se pričinilo kako je ovaj Papa odlučio da osavremeni Katoličku crkvu, da uskladi metafiziku religije na čijem je čelu barem sa mrvicom osnovnih principa građanskog društva. Ali, ku… Ali, šipak, dragi gledaoci: ne da se mantiji drugo nego da bude mantija.
Bilo bi simpatično, čak smešno, da nije pomalo uznemiravajuće. Onaj agresivno-opsesivni nivo svake religije, u kojem se nužno nalazi i odeljak odnosa sa javnošću (engr. PR), odbija da se prilagodi veku u kojem prosečna punoletna osoba za jedan dan primi mnogo više informacija nego njegov pradeda za godinu dana. A raspolagati informacijama u tako velikom obimu znači kad-tad početi činiti selekciju; u nekim slučajevima, mada retko, višak informacija proizvodi nagon za razmišljanjem, ali hajde da ne preterujemo u uopštavanju; poenta je da pasivnost i dogmatski princip više nisu dobar recept za kler, pa je nejasno šta spremaju u svoju odbranu (a sigurno je da spremaju). Kada počnu da se mešaju fizika materijalnog sveta i metafizika duhovne sfere, retko kad to izlazi na dobro (jer jedno se drugim ne može objašnjavati, mada pola sveta vazda to pokušava), a crkve poput vatikanske su snažne, te su spremne da iskoriste populističke tehnike održavanja statusa quo. Ne budu li mogli milom da ubede kompletnu naciju gladnu slobode da se u startu okane dekadentnih vrednosti potrošačkog društva (kao da sama crkva nije de facto deo te iste priče), moguće je da navade nišče logičkim rasuđivanjem da počine neko veliko zlo, ne bi li se uspostavio haos. A to nikako ne bi bilo dobro.
Ima li kakve šanse da ljudi prestanu da nasedaju takvim zamkama? Pojedinci to mogu lako. Ali šta će biti sa krdom? Pola miliona radosnih ljudi na koncertu Stonsa je veća sila nego milion besnih sa puškama u rukama, ali – ima li ko to da prepozna? Ljudi treba da se ponose onim što su postigli i razumeli, a ne onim što su nasledili i što im je usađeno, ali – hoće li ikada ljudi koji ništa nisu postigli niti razumeli biti sposobni da prihvate mišljenje drugačije od svog? Ima li ko pameti da prepozna pobedu katarze na rock koncertu nad katarzom u bitkama na bojištu?
I poslednja patetična misao za danas: kada će ovom svetu biti dovoljno prostakluka?
Savet Alana Forda:
Ili se lati materijala i alata da razviješ svoju ideju ili se skloni da drugi izvedu svoje umotvorine. Nemoj da ideš okolo i pričaš kako nisi imao dovoljno resursa. Ovaj savet je besplatan pod uslovom da uredno recikliraš papir, PET boce, staklene boce, piksle od piva i kokakole, stare baterije i komšijine bakarne oluke.
Dakako, red je da čestitamo Uskrs svim čitaocima Suštine pasijansa koji obeležavaju taj dan po kalendaru pape Grgura XIII.
Država se održava porezom, dakle vašim parama. Da bi to radila uspešno, mora da zna sve o vama, dakle trebaju joj podaci o svemu. Da biste registrovali kola, morate da platite i ovo i ono i dsz, i to prema broju konja. Možda ste uspeli da, kao svaki normalan čovek, uštedite koju crkavicu nekakvim sitnim marifetlukom i da ubedite gospoju državu da vaš četvortočkaš ima bednih 35 konja. Međutim, država zna da on ima 48, i možda vam neće naplatiti svih 48, ali će vam staviti do znanja da zna. A vi se posle preznojavajte.
Besplatni savet? Ako radiš nešto što ne treba, ili ga radi kako treba ili nemoj nikako.
I šta kažete? Još uvek ne razumete kružne tokove? Ne umete u njima da se snađete? To je zato što nije imao ko da vas nauči. Stvar je jednostavna jednom kad ukapirate. Hajde da pokušamo zajedno. Tri, četr:
Problem je samo u tome što vaše znanje ničemu ne služi ako drugi učesnici u saobraćaju do vas nemaju to isto znanje… Ali, budite uporni.
Dvanaest arhetipova ličnosti prema Karlu Gustavu Jungu su: nevinašce, prosečan lik, heroj, staratelj, istraživač, buntovnik, ljubavnik, kreator, šaljivdžija, mudrac, mag i vladar.
Sad je samo pitanje zašto baš mora da ih bude dvanaest, a ne sedam, petnaest, pedeset devet ili dvesta. I zašto je toliko neophodno održavati tenziju u društvu preko upotrebe (a možda i zloupotrebe) raznih teorija psihoanalize i derivat-teorija. Izbori se bliže, mislite o tome. I eskivirajte kako znate i umete.
Upamti dobro, žene se ljute iz SAMO tri razloga:
1. zbog svega
2. ni zbog čega
3. zato.
Prema tome, gledaj šta ćeš.
Predlog nedelje za čitanje (na engleskom, ali čak i ako ste slab poznavalac tog jezika, vredi da se potrudite): Ed Trice – Koji je najveći broj koji možete predstaviti sa tri cifre? Ne, nije 999. Sve u svemu, čovek se borio sa celom mašinerijom školstva SAD samo zato što nije dozvolio da nastavnici matematike prave budalu od njegovog deteta.
Uto smo se prisetili one stare priče o utvrđivanju visine zgrade pomoću barometra, ali još i više one stare, bolne i sve istinitije izjave Marka Tvena (koje ćete se i sami setiti, jer ste je pročitali u jednom ranijem utovaru nedeljom):
Nikad nisam dozvolio da moje školovanje
zasmeta mom obrazovanju.
Alejandro Jodorowsky je, izvesno, najveći živi neostvareni reditelj umetničkih filmova. Napravio je par underground ostvarenja sedamdesetih i to je bilo to: puče čovek kada nije uspeo da napravi Herbertovu “Dinu” i od onda je svoja sopstvena senka i ništa više, bar kad je o filmu reč. A kompletan filmski žanr SF-a (i ne samo filmski) nalegao je na to neostvareno delo, uključujući i onaj isprdak koji je kasnije napravio Lynch.
E, taj ludi čovek ne odustaje od svojih snova iako je prevalio 86 godina života. On i dalje pokušava da pronađe rešenje da stvara filmove koji su umetnost, a ne CGI koreografija; ideja, a ne holivudski proizvod iz domena dobro našminkanog, ali trivijalnog. Upravo se trudi da sakupi tri miliona dolara preko portala IndieGoGo i ostavlja poruku koja bi, uzgred, mogla da posluži kao konačni odgovor na pitanje one čitateljke, pre nekoliko dana, o celishodnosti upropaštavanja svog tela zarad baleta.
Pogledajte i steknite sopstveni sud: da li u tom čoveku obitavaju muze ili demoni.
Da mu nije lako, to je sigurno.
I tako, vi velite da oduvek volite Bitlse, ali se baš nekako zalomilo da ih godinama niste slušali – jer eto, uvek naiđe nešto preče da se čuje. Razumemo vas, jer smo i mi u istom sosu. Trik je u tome da nekako budete stavljeni pred svršen čin, pa kad krenete u slušanje, da ne možete da stanete.
Baš to se desilo nekima od nas kad smo natrčali na pregled, pesmu po pesmu, snimljenog opusa Bitlsa iz ugla dokazivanja zašto je pravilno da se prihvati da je George Martn bio peti Bitls… Sad, cele pesme su smeštene na Spotify, a taj servis kod nas još ne radi, pa su preostali samo isečci. Ali kad jedan od Osam Samuraja Skoja provede dva sata slušajući samo te isečke, onda tu nešto definitivno postoji…
Ulazi čovek mrtav pijan u ispovedaonicu u crkvi. Sveštenik malo pričeka, po običaju. No, prođe minut, prođu dva minuta, ovaj nikako da se obrati, pa uto sveštenik počne da se nakašljava i kuca o rešetku između dve kabine, ne bi li ga opomenuo.
Pijanac mu reče:
– Čuj… Džaba kašlješ i kucaš… Ni ovde nema papira…
A dok se mi ovde zavitlavamo, neko preživljava pravu dramu samo zbog toga što je u posedu savremenog komunikacionog sredstva:
I dok smo mi tako licitirali ko ima dete, ko nema dete, a ko kome treba šta da uplati, neko se najzad setio mogućeg rešenja ove veselo-mračne misterije.
Još uvek nemamo dodatnih informacija. Mada, ovde, izgleda, informacije uopšte ne igraju ključnu ulogu. Nego treba da se setite neke kombinacije koja će vam pomoći da shvatite fabulu, ma koliko nebulozna ona bila.
(tnx Gaba via FB)
Fotka nedelje iz odeljka “Auh, jebote!” je sledeća:
Henri Ford nije bio nikakav humanista. Moglo bi se reći da je bio tajkun… Ali, iz proizvodnje. Da, ta moderna vremena, serijska proizvodnja, svima isto, i kola koja mogu da budu “bilo koje boje, pod uslovom da je crna”. Međutim, upravo takav kakav je, gledao je da plaća svoje radnike dovoljno da mogu da kupe to što proizvode. “Jer ako ne mogu oni, ko će onda?”
Glup čovek, kažu danas. Neka neko drugi plaća svoje radnike da kupuju ono što mi proizvodimo u Kini…
Tačan odgovor na “ko nije ugasio svetlo?” još uvek glasi “niko nije ugasio svetlo”.
Nastavljamo konkurs za najlepše mesto na svetu. Evo kandidata broj 3.
Ako ne umeš kako treba, nemoj nikako, glasila je pouka, ali izgleda da niste to primetili.
E, tako se to radi.
Moguće, najveća nevolja sa ovim jadom na političkoj sceni je u tome što misle da su nešto originalno, posebno, nikada do sada viđeno, pa sebe zaista smatraju vizionarima, vođama u bolje sutra, nosiocima poslanja koje se rečima teško opisuje, ali je srcu milo.
Kakvi vizionari, kakvi bakrači.
Imalo bi se tu šta još reći, ali nema svrhe.
A usput vredi porazmisliti o svom društvenom statusu, šta će svet da kaže i slično. Tu ima više stepeni – recimo, kad ste toliko siromašni da vam je svejedno šta će ko da kaže. Pa onda kad ste taman toliko siromašni da možete malo da se pravite da niste pa sve do nekog entog stepena kad ste taman toliko bogati da morate da se pravite da ste tačno toliko bogati, jer šta će svet da kaže. I onda kupujete kola dvaput teža nego što umete da obuzdate, jedete u izvikanim kafanama da bi vas videli, a kod kuće spremate neke sulude recepte da biste pokazali kulinarsku erudiciju kad vas budu propitivali.
Stepen iznad toga je opet sloboda. Znate da ste dovoljno finansijski nezavisni da vam je svejedno šta će svet da kaže, i možete da jedete šta hoćete, pa čak i tzv. sirotinjsku hranu. U to ime, živelo nasuvo sa sirom! Možete vi to i na svim onim međuspratovima, nego, imate li petlju?
Prijatan nedeljski ručak vam želimo. I ne zaboravite da su ovi šlingeraji dvostruko lepi – jednom dok su vrući, i uveče kad su hladni, a te dve lepote kao da nisu iz istog svemira.