Beleške radi: ne biste poverovali koliko puta je dežurni samuraj na ovom mestu napisao neku krilaticu, izbrisao je, pa napisao neki citat, pa ga izbrisao, pa neku mudroliju, pa… Ne ide. Na granici smo da ukinemo malo uvučeni pasus u kurzivu na početku utovara nedeljom, jer…
…Jer je dozlogrdilo, braćo draga. Šta god da učinite, ne učinite, kažete, prećutite, pa čak i prelomite ili zacelite, ispašće isto, jer nikome više nije stalo do sopstvenog stava. Dobri ljudi su umorni i više ne žele da imaju stav, pakosni ljudi prikupljaju snagu za novi ciklus legitimnih gadosti, a njima će se već reći s vrha šta da misle; a oni treći ostaju oni treći, pa zato nije ni jasno zašto ih sada pominjemno. Uglavnom, entropija društva je već na oho-ho nivou. Neko reče pre dan-dva “samo nam još vremenske neprilike nedostaju”, o čemu nećemo ni da mislimo, a kamoli da komentarišemo.
Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.
Znate li šta je najtužnije?
Ekrem je umro misleći da čitav Balkan (i sva dijaspora pride) kleči u ekstazi pred njegovim megahitom “Kuća pos’o, pos’o kuća” (13,5 miliona pregleda za nokat manje od šest godina) zato što je to veličanstveno muzičko i estradno dostignuće. Intelektualni kapacitet tog nesrećnika nije bio dovoljan da shvati da su i on i njegova pesma bili predmet najvećeg prdačenja u istoriji Cevke na exYu prostorima, dovoljnog da mu u više navrata obezbedi mesto u nekim od onih TV rijalitija (gde je, priča se, jednom izjavio “vazda imam osećaj da me neko gleda, kao da neko snima…”).
Ne, nije to najtužnije: ako je za nekakvu utehu, neka je Ekremu bilo veselo zbog tog “hita” u prerano svršenom životu (imao je samo 59 kad ga je sudbina sustigla).
Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.
Drugo najtužnije je to što nikome nije neobično što se Ekrem Jevrić, pajac, i Tomislav Nikolić, predsednik države, trpaju u isti pasus teksta u bilo kom kontekstu. Ne vidimo tragove humora. Ni grotesku, ni prdačinu, ni satiričnu žaoku, ma ništa.
I šta sad?
Pošteno je reći da niko od nas nema rešenje za izlazak iz ovog cirkusa; nemaju ga ni ovi što sad izlaze na kondicione treninge po trgovima i bilbordima. Za stare predloge rešenja je kasno. Jer, da smo na vreme imali makar kakvo rešenje, najpre bi se desio Šesti oktobar, pa bismo naučili da manje pričamo a više radimo i, napokon, nekako bismo dostigli kolektivnu ideju o radu i napretku svojim snagama. Probudili bismo se iz vlažnog sna o majčici Rusiji, koja neće dati da nam bude hladno, i iz one košmarne vizije o bogatoj tetki iz Brisela, koja nam svakog meseca šalje pakete sa čokoladnim lušama, zahtevajući da ih odmah u slast poližemo.
U međuvremenu, kao da nam nije ostalo ni zrno koherentne misli, kao da su nam svrake mozak popile, izubijasmo se pokazujući prstom na onog Lazanskog, koji je dospeo na jednocifreno mesto izborne rang liste još uvek vladajuće političke opcije. U želji da ga što slasnije diskreditujemo u gestu pojavljivanja na toj listi, ukazujući na to da je ta namera konačni i krunski dokaz nekakvog pada sa epskim predloškom i nimalo lirskim libretom, valjda nema ko nije pomenuo tog čoveka, ne štedeći blato (uključujući ono od kojeg se namah predložilo da napravimo onog Gašića, možda uz parafrazu čuvenog grafita na ulazu u Žarkovo sa severne strane: “Kasandra, vrati se! Sve ti je oprošteno!”) i teške reči kojima se imaju opisati moralne pukotine tog čoveka.
Sve to stoji: Lazanski, nažalost, danas ne zaslužuje ništa manje od permanentnog javnog denunciranja zbog mnogobrojnih gadosti koje je izgovorio ili napisao tokom poslednjih 25 godina (ali koje nismo arhivirali, pa sad ne možemo ni da ih citiramo, mada će se naći poneka zamlata i da to pročeprka i podseti nas). Postoji omanji problem u tome što ovo sada nije nikakva originalna situacija, već prosta dnevnopolitička jednočinka bez poente: ni prvi ni poslednji koji se dodvorio jednoj grupi po cenu izazivanja mučnine kod ostalih.
Dežurni uvodničar ovog utovara će, ipak, da malo uspori i priseti se doba kad je saznao za Lazanskog. Beše to polovinom osamdesetih, kada je Dežurni bio student, a Lazanski bio prvotimac časopisa “Start” (koji je imao šest strana devojaka sa preobilnim golim sisama i šezdeset strana prvoklasnih ozbiljnih štiva o svetu oko nas) u kojem je objavljivao odlične tekstove, Beše to uvek iz prve ruke, jer mu nije bilo teško da skokne do Golanske visoravni, Libana ili Avganistana, niti da se popne na onu stvar nekom vojnom buzdovanu ne bi li ga ovaj primio na intervju. Tih godina, beše to novinarska karijera vredna poštovanja.
A onda se slomio. Da li je pukao tokom rata devedesetih (kao dežurni komentator vojnih tema, bio je pozvan da se kreće i tamo gde drugi nisu mogli) ili je posredi neka druga nesrećna anamneza, ne bismo znali da kažemo; tu bi valjao neki stručnjak iz oblasti psihopatologije da objasni šta to bi Lazanskom. Nama neukima, beše očigledna značajna promena ponašanja dok je često gostovao pred TV kamerama, kao i drastičan pad u kvalitetu tekstova koje je pisao. I to je bilo to.
Ali dobro, niko nema monopol na večiti kvalitet, pa tako ni Lazanski. Nemojte mu zameriti i nemojte ga psovati, jer nije njemu lako.
Štaviše: on je sam sebi najveća kazna, teška i neizdrživa.
A ova slika, kakve veze sad ima ona? Pa i nema. Ovo je zec; zec kao takav. Nema veze za Lazanskim, Lazanski nikako nije plašljiv kao zec, valjda mu je barem hrabrost pretekla, nego nam je trebala neka slika ovde, a pride smo željni proleća, pa tako nekako ispade zgodno kad je natrčala baš ova slika. Simbolika je neizračunljiva. Svaka moguća asocijacija između vesti o postavljanju Lazanskog na izbornu listu SNS i busena sveže trave u ustima ovog zeca isključivo je misaono delo slučajnog posmatrača slike i čitaoca ovih redova, a sa namerama Dežurnog samuraja Skoja koji je upriličio ovaj tekstualno-vizuelni igrokaz nema ama baš ni najmanje veze.
Savet Alana Forda:
Ili se bavi hortikulturom ili prestani da zanovetaš. Niko drugi nije kriv za tvoje nesuglasice sa bolovima u kičmi i bubrezima. Za ovaj savet se plaća redovna participacija po cenovniku Ministarstva za istraživanje ruda i gubljenje vremena.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. Srećom, ponekad.
Nije bitno da poznajete tarot, još manje da ga poštujete ili se njime bavite, nego je dovoljno da znate šta je to, pa da uživate u zanimljivoj intelektualnoj igri sastavljanja (barem virtuelne) garniture tarot karata. Taj poduhvat možete da pokušate na osnovu činjenice da 22 arkane čine simboli koji su univerzalni u svim kulturama, te da koncept očigledno može da izdrži proveru u bezmalo svakom kontekstu. A neki su i pokušali: proverite.
Vašoj pažnji preporučujemo garniture na osnovu ikonografije Futurama (Simpsoni!), a malo suptilniji primeri iz pop-kulture bi bili oni koje pominje i autor članka, na osnovu serije Twin Peaks i one iz filma Big Lebowski!
Dva pijanca za stolom u uglu neke smrdljive kafane.
– Č… Čuj bre, mnogo si..hik… mnogo si bre dobar č… čov…brb..čovek… Sedimo ovde i pijemo k’o sm… ko smukovi vć… već… ko’ko ima…. tri dana… tri… ne, čet’ri… ne… A ja s’m zabv…zrb…zaboravio da te pit… pitam: a kak s’ti zv…zov…hik… a kako se t…ti zoveš?
– Ma, nema bre prbbljbl… pro… problema, sa’ću da ti kaž..žem…. E… A, samo malo… E, da… hik… E, a za ka’ti to treba?
(tnx Marinko)
Vreme je za mali čas istorije. Mnogo je važnije nego što se u prvi mah čini, pa vam preporučujemo pažljivo praćenje detalja.
Za sva vremena.
I ne kaže se “disident”, nego “gdesikljovo”.
Hajde da čujete nešto krajnje šašavo: neki agilni ludaci su uradili disekciju tonskih kanala pesme “Rosanna” grupe Toto. Potražite petnaestominutni isečak iz radio emisije: ovde.
Male su šanse da se ikako bolje uverite u genijalnost pojedinaca te grupe, a o sinergijskom efektu virtuozne interpretacije benda da i ne govorimo.
I šta kažete, ne gledate indijske serije? C, c, c, c, c!
Usudi se.
Devojka je predložila da se igramo doktora.
Pristao sam.
Eno je, već tri sata čeka u hodniku.
(via ko zna gde)
Nikad ne potcenjuj vrhunski značaj akutnog eksplicitnog bolikuritisa.
Ovo prosto iziskuje da se doda neki tekst ispod slike. Ima li predloga?
Postoje različiti oblici nepravde. Najbolnije su one kad te optuže da nisi ništa ni pokušao, a ti umalo izginuo u časnom pokušaju.
Nije to lako. Ostanu traume, kredit u švajcarcima, vanredni izbori, vanredne situacije, stotinu nezgoda svih vrsta. Pa ti posle objasni da si bio prvoborac, ali ne kao ono za vreme NOB, kad je na svakog partizana dolazilo po pedeset Nemaca i dva svedoka, nego onaj iz savremenih mračnih vremena.
Kako stvari stoje, uskoro će početi sveopšti pritisak na trajne vrednosti. Stradaće vaš mir, stradaće vaše vreme, o živcima (ni svojim ni tuđim) niko neće voditi računa i to će koštati strašno mnogo, a čim nešto samo izustite, naći će se neko ko će spretno dokazati da vi, zapravo, lupetate gluposti iako niste ni završili misao koju ste hteli da izgovorite.
Ne nervirajte se: taj bi rekao da pričate gluposti čak i kada biste vi, zapravo, tek udahnuli vazduh. Jer, upamtite: napadom na trajne vrednosti a uspostavljanjem onih paušalnih, razni je polusvet dospevao na visoke društvene položaje. I uvek će to ponovo činiti, ne birajući sredstva i metode tokom predizborne kampanje.
Sad je pravi trenutak, i nikad se neće za desiti neki bolji, da pronađete svoj recept za prevazilaženje psihoze izbora. Za početak: neka to ostane tuđa psihoza. A zatim: neka napadi završe negde drugde, a ne u vama ili vašoj porodici, daleko bilo. I najzad, neka se svako od onih koji vas optužuju za nešto što mu nije po volji kod vas (a optužiće vas, jer prošlo je vreme dodvoravanja: sad će vas vređati) oklizne o sopstvenu metodu: upamtite da ih vaše ignorisanje nervira najviše na svetu. Zaobiđite ih na trotoaru bez ijedne izgovorene reči i bez kontakta očima. Odgurnite ih rukom sa ulaznih vrata i krenite da zaključavate sve brave, što bučnije i što sporije. Recite im “sačekajte malo” i spustite slušalicu; ako pozovu ponovo kad se veza prekine, ponovite postupak. Izbacite smeće iz svog poštanskog sandučeta u unapred pripremljenu kutiju na kojoj je velikim crvenim slovima ispisana neka uvredljiva reč (sintagma “razna sranja” je sasvim OK, mada bi možda još bolje bilo da budete još eksplicitniji).
A ako neko od vaših poznanika spontano krene u naročito iritirajuću de facto izbornu kampanju umesto da vreme u društvu provodi drugačije, gađajte ga irelevantnim pitanjima, poput “Na koji pritisak naduvavaš prednje gume leti?”, “Šta misliš o tome da se u osnovnim školama ukinu roditeljski sastanci, nego da razredni i direktor krenu zajedno po kućama?” i, najvažnije pitanje od svih: “Ko ti je pravio najukusniju gibanicu sa makom kad si bio mali?” Insistirajte na odgovoru i, ako je ikako moguće, razvijte živu diskusiju kad ga dobijete. Ostanite ozbiljni, inače stvar pada u vodu.
Garantujemo vam da ćete kretena zbuniti toliko da će zaboraviti šta je hteo da kaže. A ostali u društvu će vam biti zahvalni.
Prijatan ručak vam želimo.