Није толико проблем кад навалите на посао, ако радите оно што волите и ако видите да се људима свиђа то што радите. Још је мање проблем ако и добијете неку кинту за то. Проблем је кад крене мало превише да им се свиђа и некако налазе начина да вам продуже радно време на цео дан.
Оно, није да цео дан баш радим, буде ту и пауза и блејања по мрежи, али… није баш згодно кад си увек на располагању. Те сам најавио екипи која ме зивка у разна недоба да ћу да се окренем мултиконфесионалности – да не радим недељом (хришћански), суботом (јеврејски) и петком (муслимански), да се неко не увреди. Добро, серем, ово сам сад смислио, а није баш славно ни прошло – то сам најавио почетком марта, па је успело ама баш ниједном. Док ми није мало напукао филм. У четвртак, у 18:00, погасио сам сва сокоћала преко којих су могли да ме зивкају, изнео пиво на сто (буђејовичко, црно) и, вођен начелом истовремености, изазвао да то буде управо онај дан у години кад залазак сунца добацује до стола на ком је то пиво. И цвеће, зумбули и лале.
И како то већ бива, кад крене, иде. Дочекао сам снимак који, у ствари, планирам још од јесенас (јер та геометрија географије је симетрична – понавља се на десетак дана од равнодневнице ка дугодневници) ал’ онда нисам имао тог пива.
Овакво светло траје можда 4-5 дана, а онда сунце већ буде сувише високо, дрвеће олиста и пробије се тек понеки зрачак. Зато и оних дана у септембру, кад би требало да је исто овако – није, наша авлијска џунгла је толика да комшилук имамо само од новембра до априла.
Е, да, рекао сам лале и зумбули? Светло какво наиђе једном годишње? Не морате ми веровати на реч, ево козе.
За љубитеље политичке коректуре фотографија, снимио сам и нешто да имају чим да се наслађују, ево им па нека избацују непоћудан садржај до миле воље, рука им се у фотошопу позлатила.
Кад је већ фоткалица у руци, сетио сам се да сам хтео нешто да напишем о ограничењима фотоосетљивих чипова у дигиталним фоткалицама, да су наиме преосетљиви на чисте боје, па је мало незгодно њима фоткати цвеће, нарочито наспрам зелениша, боја напросто прогорева. И мој канон (сад већ добрано матор, има већ седам ипо година) је умео да то убрља као и свако друго такво сокоћало, али је умело и да му успе. Тим поводом, прошетао сам мало и напоље, само два метра испред улазних врата, где је управо цветао шебој.
Шебој је стара цвећка из ових крајева, спомињао га је још Стеван Сремац. Одавно је изашао из моде, али није битно. Попут оне приче о простим, сиротињским јелима, постоји и прича о простом и отменом цвећу, где се више продаје прича и латинско називље, што теже за изговор то боље. Шебој… је једно чудо – они тамнољубичасти пупољци по ободу снимка су такође његови, и он за два-три дана прође цео тај спектар. Али ово је лако за канона; даниноћеви и дивљи зумбул су ми замало прогорели, мало је фалило да не могу да извучем боју коју сам видео, но о том неком другом приликом.
Ето тако, цео шпил. Да не буде да је опет дошло пролеће а ја нисам стигао да приметим. Јер сам постао та врста кречане – што нисам сфоткао, као да није ни било.
(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета)
п.с. Ипак сам оставио мобилни укључен, и нашли су ме у недељу поподне, док сам ово писао. Јесте да је трајало мање од пола сата, али свеједно: гррр.
Komentari su onemogućeni.