Једна од пре: аман, бре, пролеће!

Није толико проблем кад навалите на посао, ако радите оно што волите и ако видите да се људима свиђа то што радите. Још је мање проблем ако и добијете неку кинту за то. Проблем је кад крене мало превише да им се свиђа и некако налазе начина да вам продуже радно време на цео дан.

Оно, није да цео дан баш радим, буде ту и пауза и блејања по мрежи, али… није баш згодно кад си увек на располагању. Те сам најавио екипи која ме зивка у разна недоба да ћу да се окренем мултиконфесионалности – да не радим недељом (хришћански), суботом (јеврејски) и петком (муслимански), да се неко не увреди. Добро, серем, ово сам сад смислио, а није баш славно ни прошло – то сам најавио почетком марта, па је успело ама баш ниједном. Док ми није мало напукао филм. У четвртак, у 18:00, погасио сам сва сокоћала преко којих су могли да ме зивкају, изнео пиво на сто (буђејовичко, црно) и, вођен начелом истовремености, изазвао да то буде управо онај дан у години кад залазак сунца добацује до стола на ком је то пиво. И цвеће, зумбули и лале.

eos_40970~20160331_17_48_46

И како то већ бива, кад крене, иде. Дочекао сам снимак који, у ствари, планирам још од јесенас (јер та геометрија географије је симетрична – понавља се на десетак дана од равнодневнице ка дугодневници) ал’ онда нисам имао тог пива.

eos_40977~20160331_17_53_28

Овакво светло траје можда 4-5 дана, а онда сунце већ буде сувише високо, дрвеће олиста и пробије се тек понеки зрачак. Зато и оних дана у септембру, кад би требало да је исто овако – није, наша авлијска џунгла је толика да комшилук имамо само од новембра до априла.

Е, да, рекао сам лале и зумбули? Светло какво наиђе једном годишње? Не морате ми веровати на реч, ево козе.

eos_40988~20160331_18_00_54

За љубитеље политичке коректуре фотографија, снимио сам и нешто да имају чим да се наслађују, ево им па нека избацују непоћудан садржај до миле воље, рука им се у фотошопу позлатила.

eos_40980~20160331_17_58_10

Кад је већ фоткалица у руци, сетио сам се да сам хтео нешто да напишем о ограничењима фотоосетљивих чипова у дигиталним фоткалицама, да су наиме преосетљиви на чисте боје, па је мало незгодно њима фоткати цвеће, нарочито наспрам зелениша, боја напросто прогорева. И мој канон (сад већ добрано матор, има већ седам ипо година) је умео да то убрља као и свако друго такво сокоћало, али је умело и да му успе. Тим поводом, прошетао сам мало и напоље, само два метра испред улазних врата, где је управо цветао шебој.

eos_40985~20160331_17_59_50

Шебој је стара цвећка из ових крајева, спомињао га је још Стеван Сремац. Одавно је изашао из моде, али није битно. Попут оне приче о простим, сиротињским јелима, постоји и прича о простом и отменом цвећу, где се више продаје прича и латинско називље, што теже за изговор то боље. Шебој… је једно чудо – они тамнољубичасти пупољци по ободу снимка су такође његови, и он за два-три дана прође цео тај спектар. Али ово је лако за канона; даниноћеви и дивљи зумбул су ми замало прогорели, мало је фалило да не могу да извучем боју коју сам видео, но о том неком другом приликом.

Ето тако, цео шпил. Да не буде да је опет дошло пролеће а ја нисам стигао да приметим. Јер сам постао та врста кречане – што нисам сфоткао, као да није ни било.

(велике: прва, друга, трећа, четврта, пета)

п.с. Ипак сам оставио мобилни укључен, и нашли су ме у недељу поподне, док сам ово писао. Јесте да је трајало мање од пола сата, али свеједно: гррр.

1 komentar na temu “Једна од пре: аман, бре, пролеће!”

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image