Svi gubimo

Poslednjih godina imam problem sa već etabliranim britanskim izvođačima koji me, najčešće, razočaraju. Bolje da im ne pominjem imena. Po inerciji preslušam im nove albume, sve očekujem da će da potegnu neku pesmu na tragu onih koje su ih proslavile i ostanem razočaran. Na kraju, ne desi se ništa.

Poslednje veliko razočaranje je isprdak koji je objavio Radiohead.

Kako je kreativna muza mnoge napustila, bolje je da se držimo onih koji imaju i višak dobrih pesama.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: иза кафане

Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.

dscf4167

(велика)

Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: Сан Франциско

Колико год да Сан Франциско чини изузетак у многим погледима (један међу ређим градовима тамо чије име не изговарамо најближе домородачком Сен Френсиско, него овако), и чак је и нешто шаренији, кад сам бирао фотке за ову обраду, проблем је био само у томе што је кандидата било превише.
Мада, да не грешим душу, нашао сам неколико зграда у боји, једна чак нешто јоргованско лилава, ал’ ту је власник држао продавницу музичких цедеова. Наглашавам да је власник, јер неко под киријом сигурно не би имао пара да убеди издавача простора да префарба целу кућу.

DSCF0565

(велика)

Град јесте шарен по неким другим питањима – има оних степеништа са кићеним оградама, има украса по фасадама, чак би се могло рећи да има и некакву архитектуру, мада би се по нашим стандардима то све сматрало за привремене објекте – скоро све је од дрвета.… Nastavite sa čitanjem >>

Osmijeh

Gledajući na Zapad, često smo spremni da potcenjujemo ono što smo nekada imali. Ako su šezdesete godine u Jugoslaviji bile obeležene entuzijazmom, borbom sa državnim cenzorima i pokušajima da se imitiraju velike svetske zvezde, njihova druga polovina je najavila originalnu, autorsku muziku.

Osmjeh” (1967) je jedan od prvih, pravih hitova koji je, u istom trenutku kada se zavrteo na radiju, postao “pjesma tjedna”.… Nastavite sa čitanjem >>

Сива Америка: Волмартов паркинг

И наравно, таман кад стигне нова фоткалица, и први пут је изнесем из куће, нацрта се баш облачно, оловно време, а и то куд смо кренули (ћерка вози, могу да фоткам успут!) није баш неко место него Волмарт. А баш сам хтео да видим да ли ће Фуџи да тера лепше боје него она Коника.
И јесте осветлао образ на успутном зеленишу, свака му част, а кад смо тамо стигли оставио сам га у колима. Јер у Волмарту је тужно, особље сморено, хучи вентилација али не успева да однесе мирисе пластике и детерџената, сви нешто покуњени и потиштени, јер то је Волмарт. Једни што јадни морају да раде у њему, други што немају пара да пазаре на неком веселијем месту.  И све сиво осим цена и реклама. И баш тих дана, нова колица, загасито суморно сива. Бар не шкрипе, још нису провела довољно напољу на сунцу и влази. Претходна су била плава. На паркингу, користим прилику да иштрикам једну серију.

DSCF0139

(велика)

Онај зид неким чудом није сив – све те кутије од шљако блокова су по правилу у боји камена којим су обложене. Волмарт се потрудио да бар споља изгледа другачије. Изнутра, пак, сваки изгледа исто, нема везе у ком крају САДа са налазите. Од оне буке и тихе људске вреве некад вам се мало сманта у глави, и одједном не знате у ком сте граду, дође вам да кренете ка излазу само да видите шта ли је то напољу.… Nastavite sa čitanjem >>