Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.
Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.
(велика)
Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.
С тим што ово на слици није дућан него кафана, а та кафана је некако избачена на предњи крај паркинга (срећа у Фуџија што има јак зум, па сам могао овако да добацим), те је фасадом окренута ка главној улици. Ово сам снимио страга, стојећи испред Трејдер Џоа, што је некаква отменија самоуслуга, где има и пива из ситних пивара и као европског сира (ал’ какав је то тврди сир од скроз обраног млека, мош мислити). Бар је било белгијске чоколаде од пола киле (под називом “фунта плус”).
Да инвентаришемо: у боји је кров (тој једној плавозеленој боји које има на још пешес места по граду; остале боје су још једна плава, сива и нема више), украсно светло на олуку, налепница на бандери, натпис на комбију и мало средњег кочионог светла на десној ивици. Крошње да не рачунамо, то је офарбала природа.
Дакле 99% ствари које је људска рука (или машина) направила су сиве. Ниједан комад пластике на оплати кафане, ниједна антена, клима уређај, надзорна камера, рагастов, фасада (онај лук прекопута припада фасади књижаре, та је бледо земљано окер са загасито црвеним словима, банкротирали су две године касније), ниједно возило, ама ништа није у боји.
Бели комби је већ комад домаћег фолклора. Такве комбије производе искључиво у белој боји, јер се то тражи, да буде јефтиније – наиме, купују их углавном разни мајстори и сматра се да је бела подлога најбоља за исписивање фирме на боковима. Кад видите бели комби без лотре на кровном носачу, то је већ или сумњиво или је керамичар. Слободно га претичите, сигурно не вози брзо, а ако је из вас, гас до даске и утекните му, сигурно не вози добро. Тих комбија има толико, да у криминалним серијама кад сведок описује возило за бекство па каже “то је био бели комби“, детективи само затворе бележнице и смишљају шта друго да питају, од потраге за возилом нема вајде. Иако је фама која их прати претежно британска, примила се и са америчке стране баре.
У ту кафану никад нисам ушао. Била је ту негде једна друга, раније, са кинеском клопом, ту смо ручали једном кад је требало на брзину – и уопште није било лоше. Наравно, американизована кинеска клопа, нема везе са оним што се једе у Кини.
Ал’ ето, имају ту црвену светлећу пантљику око крова, за рекламу. То не да може у боји, то мора.