U deo bitke protiv korupcije spada i stavljanje lisica. Tu vlast sigurno ništa neće raditi na svoju ruku.
Nadamo se da nemate tu kuratu sreću da vam je broj telefona “pevljiv” raznim klincima i “klincima”, koji bi da zovu usred noći i bude pošten i radan svet. Jer kô što reče jedan mnogo pametan – jedino gore od tog poziva usred noći može da bude samo to da pozivar nije pogrešio broj. Ako neko i očekuje takav poziv, vrlo verovatno nije s prijatnom zebnjom.
A Magdalena Blagojević, Aleksandar Mitrović, Nebojša Pospišil i hiljade drugih u Srbiji čekaju “najvažniji poziv u životu” i mediji o tome tek poneku prozbore. Možda će neki urednici ili makar njihovi asistenti markirati 6. jun kao Nacionalni dan donora. Medijima je očigledno više stalo do onog (jebemmu, nema dovoljno prstiju na ekstremitetima da se upre u svakog) ko čeka svoj najvažniji poziv da ga onaj (jebemmu, u ovog i ne treba upirati… prstom) zovne u novi saziv Vlade.
Ministarska sinekura nije zagarantovana svakoj mandatorskoj ulizici, ali je to neophodna karakteristika da bi se u Srbiji postalo ministrom. A ovaj zna za jadac, pa krši još jedno obećanje odlažući spisak glavnih mu saradnika. Svi vrlo dobro znamo da je sadržaj tog spiska nebitan svakome osim onima koji su na njemu. Onaj ko žari i pali koristi priliku za samoreklamu, pa nas obaveštava da će Vlada uložiti sve napore da nas odvajanje V. Britanije od EU ekonomski ne ugrozi. Toliko će se truditi u tom smeru da će zapostaviti ostale oblasti – ljudi su, ne mogu na sve strane da se rašire. To što je besplatno školovanje sve skuplje, to što lekari naprasno nalaze slobodne termine za zakazivanje tek kad ugledaju neku EU-novčanicu, to što je hrana sve manje hrana, a sve više otrovna hemija, to što nam mladi i sposobni sve lakše odlaze u svet… Ko će time da se bavi, kad mora da štiti državu od eknomskog udara izazvanog izlaskom VB iz EU.
Ostaje nam samo da se nadamo da niko neće skoro naći vodu na Marsu. Ko zna koliko bi se članovi Vlade angažovali da nas to otkriće ekonomski ne uruši – i to baš sada, kada smo uspeli da premašimo granicu od 400 € prosečne plate (za ono malo što je preteklo kao zaposlenih “na belo”).
U međuvremenu, Air Serbia se posredstvom uvaženih predstavnika srpske i beogradske politike pohvalila kako je osvanula na bilbordu na Tajms skveru u Njujorku, u “centru sveta”, kako nazvaše to mesto.
Tu postoji
samo jedan mali, malecki problem, zapravo dva (zapravo deset, ali da ne preterujemo: nedelja je). Prvi problem je u tome što na Tajms skveru ima hiljadu bilborda i prolaznike zabole krivak za još jedan. A drugi problem je u tome što su u laži kratke noge.
Elem, stanete u red, pa za tri dolara kupite 20 sekundi emitovanja svoje slike (ili bilo čega što ne vređa javni moral) na bilbordu nasred Tajms skvera. Čak vas za te pare i fotografišu ispred bilborda za uspomenu. Reče čovek na fejZbuku: “Ja hteo, ali bio red japanskih srednjoškolki, pa nisam stao, da narod svašta ne pomisli…” Amerika, zemlja mogućnosti za sve.
Mada, ako je verovati analima, najbolji bilbord te vrste, čiju sliku takođe nemamo, jeste jedan veeeeliki koji je počivši Pan American negde potkraj šezdesetih postavio ukraj autoputa koji vodi od Londona ka aerodromu Heathrow. Na bilbordu je prikazana veličanstvena fotografija jednog Boinga 747 u uzletanju, a okolo je bio tekst: “Budite u korak sa vremenom: doručak u Londonu, ručak u Njujorku.”
Prvog sledećeg jutra, ispod je osvanuo tekst dopisan auto-lakom:
“Prtljag u Singapuru.”
Savet Alana Forda:
Ili na vreme kupi avionsku kartu ili ostani kod kuće. Nemoj da ideš na aerodrom da mašeš, smejaće ti se ljudi. Ovaj savet je besplatan, jedino treba da platite prevoz do aerodroma.
Mladi trgovac, samo što se zaposlio, radi prvog dana, naiđe kupac i zatraži šećer, a on odmah kao iz topa:
– Nema.
Kupac se okrene i ode, ali čuje to šef, pa da ga poduči, reče:
– Nemoj, bre, tako! Mogao si da mu ponudiš šećer u kockama ili šećer u prahu. Budi malo uviđajniji sledeći put.
Sledeći kupac ulazi i traži toalet-papir, a on opet:
– Nema, al’ imamo sitnu šmirglu, krupnu šmirglu,…
Vele da žene pobeđuju u “Igri prestola”, pa bismo mogli da otvorimo konkurs: “koju poznatu ličnost ženskog pola iz javnog života Srbije biste voleli da vidite u sedmom serijalu Igre prestola”.
Samo, molimo vas usrdno: nemojte da kandidujete Miru Adanju-Polak, Isidoru Bjelicu, Jelenu Karleušu, Vesnu Trivan i Tanju Bošković. Da ne objašnjavamo zašto.
Nadamo se da ne padate na one fore po društvenim mrežama, kad kampanjski zainteresovan roditelj pošalje skeniran zadatak iz matematike koji njegovo dete nije moglo da reši. Demokratija se tretira kao vladavina naroda, gde na žalost dve budale nadglasaju jednog pametnog. Tako će roditelj, koji se brige o detetovom obrazovanju seti pred neki (malo)maturski ispit, dobiti potvrdu od sebi sličnih da je to nerešiv zadatak. Naravno, za tu potvrdu mu samo treba neki mačak (s kitnjastim repom).
Lepo reče jedan od Samuraja u trenutku kontemplacije: “Lepo je vreme bilo kad nije svaka šuša imala kompjuter ili pametni telefon. Svašta pametnog si mogao da nađeš na Internetu.” Lepa je ta demokratija, ali školovanje, umetnost, kultura i nauka moraju da se tretiraju kao navijačke mase – ne sme da ih vodi masa.
Kaže Lala Sosi:
– Ta, Soso moja draga, hajde da se nas dvoje lepo razvedemo, nemam ja više snage da živim ovako…
Uze Sosa oklagiju, zvekne ga po glavi i kaže:
– Ta, neće moći, junačino! Uz’o si me kao udovicu i ima da me ostaviš k’o udovicu!
Koliko najmanje godina treba da ima osoba da bi smela da se kladi u kladionici? Koliko najmanje godina treba da ima osoba da bi uplatila loto-listić? Gde je veća verovatnoća da će ta osoba povratiti investiciju?
Monopol nad maloletničkim klađenjem ima država.
Citat dana nedelje meseca veka:
Devet i po sati, koliko je let trajao, prošlo vrlo brzo, budući da je let uspostavljen posle skoro četvrt veka.
Siniša Mali
Ne, stvarno… A koliko je let trebalo da traje? Tri dana? Šest nedelja?
1945. godina, ulazi Gering kod Hitlera i vidi ga oznojenog i u mračnom raspoloženju…
– O moj 
Fireru, zašto ste neraspoloženi? Rusi još nisu stigli do Berlina!
– Gering, pustite vaše budalaste šale! Sanjao sam strašan san! Sanjao sam Nemačku 2016. godine!
– Pa šta može biti toliko strašno, da ste se i vi uznemirili?
– Nema za to reči, Gering! Zamislite, 2016. godine Nemački kancelar je neka baba, ministar inostranih poslova je peder, a u Mercedesovim fabrikama rade Turci! Povrh toga Nemačka plaća dugove Grka i Španaca, a umesto vojnih marševa su pederske parade. Plaćamo odštetu Jevrejima i ispunjavamo naređenja crnca iz Amerike! Rusi ratuju u Ukrajini sami sa sobom, a mi ih od toga odgovaramo!
Kad smo pripremali uvod ovog izdanja Utovara jednom od Samuraja SKOJ-a odlutaše misli, pa je naglas razmišljao:
“Po pitanju učestalosti poziva u ovoj zemlji nema mnogo razlike da li si živ ili mrtav.
Ako si živ, redovno te zovu iz banke.
Ako si mrtav, redovno te zovu na izbore.”
Ako ste ipak bili toliko blesavi da odete na aerodrom da mašete, mogli ste da preteknete još malo tamo, pa da učestvujete u turniru koji je tim svečanim povodom organizovan.
Želimo vam prijatan nedeljni ručak.
Nemojte da se čudite što smo čuvenu želju s kraja utovara stavili pre slike i pre odjavnog teksta. Sve je naopako ovih dana. Naopako da naopakije ne može biti. Čak i to da čovek najpre umre, a potom ispadne vredan pogreba u aleji zaslužnih. Ili će biti da je zaslužnost ispala dnevnopolitička kategorija? Ili je to jedino što nije naopako? Da se život počivšeg meri u dnevnopolotičkom kontekstu? Eh, pa mora da je to, jer je nepodnošljvo trpeti misao o stalnoj naopakosti. Uzgred, ima i ona krilatica iz pesme “Banalne rečenice” najpoznatijeg pesnika iz zlatiborskog sela Ljubiša, koja glasi “Kikiriki, badem! Prdnem, pa ti dadem!” Niko nikad nije utvrdio, bez razlike na sve kriterijume dostupne živom čoveku, da li se takva vitica reči ima smatrati umetničkim delom. Naopakost kao takva.