U drugoj polovini šezdesetih San Francisko je za mnoge bio centar sveta. U tom gradu dešavalo sve ono što u drugima nije – postojala je jaka muzička scena, atmosfera je bila vrlo liberalna pa te niko nije pitao šta radiš i pričaš, “deca cveća” su bila prisutna na svakom koraku, život u raznim “komunama” je bio uobičajen, a razne “supstance” su se trošile u velikim količinama.
Tome nisu mogli da odole i poslovično uzdržani i kruti Englezi, a ova pesma to lepo ilustruje njihovu idealističku predstavu o tom gradu.
The Ivy League beše trio sastavljen od iskusnih muzičara koji su pekli zanat pevajući prateće vokale po engleskim studijima. Tokom 1965. godine uspeli su da se dva puta uguraju u Top 10 engleske liste, no to nas ni malo ne zanima.
Pevanje na ranim snimcima The Who samo im je učvrstilo reputaciju u krugovima profesionalaca. Dvojica iz te ekipe, Jon Carter i Ken Lewis, ubrzo su pokazali da znaju i da napišu dobre pesme koje će postati hitovi. Za druge.
Kada su napisali “Let’s Go to San Francisco“, okupili su druge muzičare sa kojima su svakodnevno radili da bi je snimili. Između ostalih, na snimanju su bili Jon Lord i Nick Semper, koji će uskoro potom završiti kao klavijaturista i basista grupe Deep Purple. I tako je nastala fantomska grupa The Flower Pot Men – nešto se moralo napisati na omotu singla.
Istini za volju, bila je u pitanju i neka vrsta zajebancije, jer BBC je u to vreme emitovao dečiju seriju istog imena.
Prošli su odlično, jer su zvučali kao The Beach Boys u najboljim danima.
Frka je nastala posle ovog uspeha. Diskografska kuća Deram je insistirala da krenu na turneju, a Carter i Lewis nisu hteli da pristanu – jer grupe nije ni bilo. Deramu je, zatim, zasmetalo ime za koje su smatrali da nije komercijalno, itd… Sa prodavcima muzike uvek se napravi neki nepotreban problem.
Ostali singlovi im nisu bili uspešni, a Carter i Lewis su nastavili da se drže svoga svakodnevnog kompozitorskog/studijskog posla.
Iako, verovarno, nikada u stvarnosti nisu stigli do San Franciska, pokazali su na najbolji način kako jedna engleska pesma može da zvuči – tipično američki. 