Muzičkom geniju u čast, mediokritetima u inat

Može li se tumačiti savršenstvo? Šta biva kad se prost svet poput nas, u svom nesavršenstvu razumevanja nečijeg genijalnog stvaralaštva, ostrvi da objašnjava “šta je pisac hteo da kaže” (kao da nije već rekao)? Gde je to mesto na kojem se zaista sreću genijalno delo i prosto prihvatanje tog dela?

Bio sam mlad i pokušavao da dokučim Baha, stalno udarajući u prepreke u vidu fraza, opštih floskula i opskurnih termina za koje danas znam da služe isključivo da se neznalica još više sludi. Vrteo sam se u krug dugi niz godina, a potom zamalo odustao od dalje potrage.

A onda se pojavio Nigel Kennedy.

I odjednom je sve postalo lako.

Ako niste ceo život proveli ispod nekog kamena, onda i sami znate da je ovaj šašavi Englez napravio potpunu pometnju na sceni takozvane ozbiljne muzike, nudeći tumačenje Baha koje se smatra za jeres. Tehnički besprekorno tačan u svom sviranju, Kenedi je Bahove note nadogradio drugačije od drugih – bez mudroserskih egzibicija “gle šta ja sve znam” iliti “gledaj što sam zamišljen” i obaška “vidi kako ja razumem a ti ne razumeš”, nego hrabro ugrađujući zabavu, radost i jednostavnost u otvoreni prostor u kojem svako može da shvati najvećeg kompozitora baroka kako god želi, zna i može. Bez pô muke se prepoznaje da je takav pogled koherentan i da pruža jednostavne a celovite odgovore na sva pitanja.

Kennedy Plays BachPrst u oko čistuncima – ne zbog blasfemije pristupa, jer nikakve blasfemije tu nema, nego zato što je takvim pristupom Kenedi raskrinkao veliku gomilu parazita akademske sfere, onih koji su život proveli govoreći mnogo a ne rekavši ništa.

Kenedi je odbio da svoja tumačenja muzike uklopi u šablon već viđenog, ne dajući da njegovu umetnost smeste u zadate rigidne okvire u kojima je kretanje moguće samo u tesnim marginama tvrde strukture. On je takav pristup proglasio sranjem i potom okrenuo scenu naglavačke.

Nije ni čudo da su pokušali da ga degradiraju kao umetnika. Jebote, njega čak ni Amerika, u kojoj je sazreo kao umetnik, nije mogla da izdrži: eno ga, preselio se u Krakov, gde živi sa drugom ženom, duva vutru i provodi večeri svirajući sa malim džez ansamblom u kafiću na uglu. Ponekad odsvira poneki ozbiljniji koncert, čisto da podseti svet da je još uvek relevantan. U Englesku svrati da poseti sina, koji živi sa majkom u Vusterširu, i da opauči poneku ćušku svom agentu u Londonu.

Nije Kenediju bilo teško da se održi u kolu klasičnih ciklusa zbog muzike, dakako, nego zbog mediokriteta. Dere im uši svojim mockney akcentom, bode im oči svojim kretenskim odevanjem, koje na mahove izgleda kao da je upravo proveo pola sata u mešalici za beton, i izjavama kojima jasno stavlja do znanja da nije deo uštirkanog establišmenta i da su svi slobodni da mu pljunu pod prozor umesto što ga upozoravaju da je on sam najveći neprijatelj sopstvene karijere, šta god im to značilo.

Nigel Kennedy

Akademskoj zajednici je smetalo kad u intervjuu za uglednu TV stanicu, na pitanje kako priprema koncerte, kaže “Sviram dvanaest sati na dan dva meseca i tako spremim repertoar. Nedelju dana pre koncerta prestanem da sviram repertoar, nego samo sviram skale da održim rad prstiju i slušam muziku.”, te na potpitanje “A koju muziku slušate” lakonski odgovori “Baha i Džimija Hendriksa, naravno – držim se najvećih”.

Kad sam prvi put pročitao da je to izjavio, pa malo pročačkao dalje i otkrio neke njegove interpretacije Hendriksa (recimo, ovu), stvari su počele da se slažu nepojmljivo lako.

Pomogao mi je da bolje razumem Baha. Međutim, jebote, jednu zbunjenost je zamenio drugom, još težom: kako nekome ko očigledno uživa da napravi haos, a potom surfuje na talasima tog haosa, uspeva da tako besprekorno tumači kompozitora čiji opus je najveći spomenik savršenstvu strukture u istoriji muzike? Gde je ta presečna tačka, jer dodir očigledno postoji? Kako se tumači ta muzička građevina koju Najdžel Kenedi gradi svirajući Baha?

Kada sam ukapirao odgovor, nisam mogao da dođem sebi. Zar je toliko jednostavno?

Naravno da jeste. To se nije tako zvalo u vreme zrelog baroka u Vajmaru i Lajpcigu, ali meni je jasno da dodirnu tačku između Baha i Kenedija čini rock’n’roll.

– * –

Da je Johan Sebastijan Bah bio genije bez ijedne slabe tačke u ogromnom kompozitorskom opusu, lako prepoznajemo iz perspektive trista godina. Smatramo ga velikim stvaraocem i najvećim kompozitorom baroka, zaboravljajući da je on za života bio cenjen samo kao orguljaš i čembalista, vrhunski Bahimprovizator koji je vešto pronalazio prostor za egzibicije na neprimerenim mestima i prilikama: u crkvama, svirajući na misama i obredima.

Njegov kompozitorski rad je u ona doba prošao prilično nezapaženo, jer se za jednog kapelnika u katedrali smatralo opštom praksom da uz redovne sviračke zadatke ponešto i napiše, e da se pastva ne bi dosađivala slušajući jedno te isto. I sad se divimo njegovim koralima ne razmišljajući o tome da niko od njegovih savremenika nije nalazio za shodno da ih onda tumači. Skidamo kapu kad čujemo “Dobro temperovani klavir“, zaboravljajući da je Bah to napisao prosto kao kolekicju hromatski složenih etida svojoj deci, da dobro uvežbaju skale svih tonaliteta…

Bio je skoro sasvim zaboravljen već 50 godina posle smrti; pamtili su ga tek neki, kao oca i učitelja četvorici sinova koji su postali poznati kompozitori svog vremena. Tanana nit ga je sačuvala: šta bi bilo da Feliks Mendelson nije rekonstruisao njegov opus i vratio pažnju sveta na velikog genija, srećom, nećemo nikad saznati.

Nekako mi je zanimljivo da meandriram ovako: da Mendelson nije otkrio Baha i postavio Pasiju po Mateju na scenu, možda bi to na neki volšebni način uradio baš Najdžel Kenedi, možda baš otkrivajući neki od njegovih violinskih koncerata, poput ovog današnjeg.

A tek zamišljam šta bi bilo da je Bah mogao da zaviri u ovo doba i sarađuje, recimo, sa ovom dvojicom na sceni

Ah, da: umalo da zaboravim. Ne ustručavajte se da vidite i čujete ceo nastup snimljen sa Irskim kamernim orkestrom u Dinglu, u Irskoj; tu možete čuti ceo ovaj koncert, a ne samo prvi stav. Uzgred, ignorišite onaj povremeni neprijatan ton tokom svirke: to Kenedi tabana po sceni, ne može da se obuzda. Šta ćete. Duševan čovek. wlEmoticon-hotsmile.png

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image