Žudnja za životom u vukojebini u pustinji Mohave

A desert road from Vegas to nowhere
Some place better than where you’ve been
A coffee machine that needs some fixing
In a little café just around the bend…
Da li ste gledali film Bagdad Café (1987)? Ako niste, pronađite način da učinite to. Neću vam prepričavati taj film: kad se pretvori u reči, radnja zvuči banalno. Slojevi su ono što kombinaciju te priče, slike i muzike čini veličanstvenim delom… A pre nego što se tokom gledanja potpuno zbunite pitajući se “zar je moguće da Holivud ipak…”. Ne, nije moguće da Holivud ipak napravi niskobudžetno remek-delo u kojem se, za početak, ne vređa inteligencija gledaoca. Za taj posao, na američkom tlu su zaduženi drugi:  nezavisna produkcija, Tarantino (koji je potekao iz prve grupe i nikad to nije zaboravio) i strana produkcija. U slučaju ovog filma, nemačke pare su sačuvale duh divnoj priči.

A dušu onoj slici prevrele prašine pokraj puta kojem je i bog rekao laku noć dala je ova pesma.

Beskrajno tužni tonovi. Savršen kontrapunkt fenomenalnoj fabuli koja na mahove izaziva utisak da će se svakog časa pretočiti u burlesku.… Nastavite sa čitanjem >>

Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета

…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.
e70_0002920160922_17_32_00-2-2

За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа e70_0003420160922_18_45_00-2-2прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.… Nastavite sa čitanjem >>

Amphetamine Annie

Kada si klinac, pališ se i maštaš kako će jednog dana ceo svet biti tvoj. U mom slučaju, ta maštanja su se svodila na to da ću dobiti priliku da čujem sve one izvođače o kojima sam samo slušao priče ili čitao. Da ne bih nekoga slučajno zaboravio, uredno sam njihova imena zapisivao u sveščicu.

Za svaki slučaj, da se nađe…… Nastavite sa čitanjem >>

Годишњи од три дана (1)

“Шоферска је туга преголема…”, а има бар још пет заната са сличним стиховима. Програмери, јебигица вели, немају ни то, нема се кад. Зато је продужени викенд пуна капа, кад се ухвати. Од свих комбинација које су биле у игри, одлучили смо се за авантуру, по Грбиној дефиницији (“недостатак планирања”). Оквирни план је био да се прво набави нова фоткалица, а онда на југ, отприлике до Лесковца и назад.
Фоткалица је испала једини део плана који је ишао по плану – легао је нов Канон 70Д, те очекујте да ћу тим да вас давим наредних недеља, како већ буде наилазило. Одмах по набавци кренули смо правцем Сурчин-Обреновац, али то није могло тако одмах. Ја сам увртео у главу да сам запамтио да се иде Гагариновом до краја па десно па лево – е није, него треба ћошак пре краја. Путокази су, наравно, за сека Персе, није српски да се стављају, а гепеес је за луђе од мене: интерфејс је скроз нејасан (а нисам без искуства на тој ливади) а госпоју јако нервира кад почнем да се петљам с тим. А онда кад се она нервира изнервирам се и ја те ми буде паметније да баталим. Можда наредне године, ако га не бацим у међувремену. Зато, мало дужим путем кроз Нови Београд, док не утрефим где да изађем на ауто-пут, па кроз аеродром у Сурчин.

Туристички гледано, Сурчин је једно од оних малих општинских седишта где се намножило ситне привреде дуж главног сокака – све неки сервиси, стоваришта, а ако је и било неке производње, извињавамо се што је нисмо приметили. Много је занимљивији крај пре моста, јужно од Јакова, где је размак између прве и друге долме сто и више метара, душу дало да се стане (а и наше бешике су биле захвалне).

img_000620160922_13_45_00-2

Пошто је ово шкљоц број 6 на новој фоткалици, добро је испало и овако. Јер, прва брига је била да стигнемо негде за дана и да преноћимо, а подешавање кад седнемо негде. Елем, у овом тренутку Канон шкљоца само јпег, без сировог формата, а у часовнику му је 1-I-2001, време између поноћи и 1:00, и у том сату се вртео наредних тридесетак сати, док нисам то подесио.… Nastavite sa čitanjem >>

Karu

Postoje li među izabranicima vašeg muzičkog ukusa pravi virtuozi?

Muzika koju danas čujete potiče sa albuma jednog neobičnog dueta. Reč je o sastavu koji biste, u vreme nastajanja, možda prokomentarisali rečima “Ma, ovo nije moguće!”. No, to su dvojica koji ne pripadaju kategorijama: oni su kategorija, svaki za sebe. Zato čuđenju nema mesta.… Nastavite sa čitanjem >>