Ако је неком чудно да чује “фабрика станица”, то је зато што није одрастао довољно близу старе индустријске зоне у Зрењанину. Она је имала и своју железничку станицу, која се звала “Зрењанин фабрика”, и то званично.
У ствари, зове се још увек, него је индустријска зона покојна. Зато ова фотка не спада у ону врсту фото сафарија званог “тражимо Сталкера да нас проведе кроз Зону” (јер се никад не зна кад ће неки радник неког обезбеђења да запати Чворовићев синдром), него је требало да спада у кафанске.
(велика)
Ово је призор тачно преко пута те кафане.
Фабрика станица је својевремено имала поприличан промет. Јутарњи возови су довозили бар половину радника за добар део два-три Комбината (и Серво Михаљ, и текстилну и металну индустрију којегде по крају). Пошто се део погона налазио иза пруге, изграђен је и пешачки мост преко колосека, јер је бивало и удеса – замор, пиће, магла, ноћ… Сад овуда прођу два-три воза дневно, раднички су одавно укинути (овде дође линк на “Радничка класа одлази у рај”, нема, побрисали злотвори), теретни нешто више ноћу него дању…
На ту станицу смо долазили да дочекујемо родбину из вршачког краја и Бачке (ко зна како иду пруге, биће им јасно зашто само лудаци иду из Београда возом за Зрењанин, а такви нису родбина него другари), ту смо хватали студентски воз недељом поподне за Нови Сад, ту сам бициклом довозио ћерке, једну по једну, да гледају парне локомотиве како маневришу. Ту је покојни колега Шандор силазио, пратио је девојку од главне станице – можда је само 5км, али је то добрих петнаестак минута више заједно. Можда и сад неко негује ту врсту романтике, ко ће га знати. Ево како то старо здање изгледа страга:
А кафана, па, ништа нарочито. Некад је била виђенија ждераона у крају, ту су се одржавали и скупови којекакви, долазио можда чак и Звонко Богдан и ко све не, а онда је пре десетак година то почело да замире. Кафана се отварала само на заказивање, кад неко држи журку, а онда ни то. Па је онда газда умро, све је мировало пар година, и онда су два ортака то купила, обновила кафану, отворили је и… Некако не волим баш да идем у најближу кафану, фали ми она шетња у повратку, да прошетам вечеру и испарим алкохол (еуфемистички, да поразмислим), ал’ ајде, лепо је летње вече, да изведемо ћерку на место где никад није била, а на три ћошка од куће.
Међутим, кад саберем фотке, све што је ваљало снимио сам пре него што смо ушли. Нефотогеничнију кафану је тешко наћи, све нешто стерилно. Јесте кувар прва лига, јесте избор пива скучен али има бар два која лежу, јесу кувари стара школа (средња угоститељска, могу у било који хотел са колико хоћеш звездица, са све ливрејом и белим рукавицама ако треба), али од целог амбијента једини симпатичан детаљ је што им је на два-три места са зида отпала фарба у крају према вецеу. Остало је све под конац, чак успевају да им свирају две музике а да се не мешају, све је чисто, намештај нов… али превише одјекује, личи на три де макету оног што је архитекта замислио а не на кафану. Да је макар задимљена. Можда кроз десет година, ако стекне душу.