Једна од пре: уочи, хм, мачку

Ово би по свему требало да је једна од оних где треба уочити мачку – ово је мачији валов, у њему је храна за мачке, и непуних десетак минута пре овог снимка у кадру је било неколико мачака. Као и десетак минута након њега. Мачке су присутне, али само духом. А и физички, пола метра ван кадра.

Јер кад ово двоје дођу да једу, разлаз. А да једу, једу. Знају шта је доста, али је то доста баш подалеко, и њихов оброк траје и траје. И мада се ради о јако плашљивим зверкама, апетит је јачи и брзо се навикну не само на моје присуство, него и на блиц. Зато овај снимак није захтевао неки посебан труд.

eos_4119020160428_20_07_00

(велика – вреди погледати због детаља)

Ово нам нису први јежеви у авлији. Имали смо пар њих крајем осамдесетих, један ухваћен на овом истом месту док је кућа још била у изградњи, а други на ћалетовој викендици. Није неки проблем држати јежа у рукама а ни подићи га са земље; треба само знати да игла не буши издуван балон, дакле прсте и дланове држати опуштено и не притискати нигде.

Није га неки проблем ни ухватити – он се шћућури, склупча и не мрда. Само се поред њега испружи шака и онда га другом руком окренете да легне у шаку. Или баците неку крпу на њега па га тако подигнете.

Деца су била брзо савладала ту технику па су се играла са јежевима као да су, хм, мачићи. Увежбали су их да се склупчају са руком на стомаку, па онда висе на шаци као бодљикава рукавица. Толико су их гњавиле да је један изгубио живце и ујео једну за прст, и то два пута, у понедељак па у среду. Онда је морала да падне и вакцина против беснила, пошто јежеви ипак нису мачке – прљави су. Између бодљи би могла фина башта да се запати, колико тамо има органског ђубрета.

Ово је снимљено априла. Данас су јежеви много дебљи, долази зима, и има их троје. Мачке су се навикле на њих и често имам прилике да их снимим како једу заједно, мада најчешће једу у сменама. Прво једу мачке, онда се појаве јежеви, па кад се они наједу, мачке се врате да доврше ако шта остане.

Фотка као фотка, нисам баш нешто задовољан. Оваквих имам на десетине, и јако је тешко удесити да личи на нешто. И јежеви и мачке су скроз у неким мрко-сивим тоновима, без неког контраста, и слабо се разликују од околног бетона. При затеченом светлу све изгледа много горе, ово је под лименим кровом, а околина пошумљена једним огромним орахом, светло никакво. Зато блиц, али ни он не помаже много, тај бетон остаје ружан. Повремено ми пада на ум да залепимо ту неке плочице, ал’ некако ми је без везе да то радим само зарад фотки. Толико луди нисмо.