Reizdanja su mi postala sve interesantnija. Ne znam odakle diskografske kuće izvlače neke od tih potpuno zaboravljenih albuma, ali su meni interesantni. Jer, većina od onih koje sam uspeo da preslušam su pravi mali dragulji.
I nemojte da se brinete zbog bendža u naslovu, nije ovo ni bluegrass ni country muzika. 
Verovatno ne bih ni obratio pažnju na album Edwards Hand (1968) istoimene grupe da recenzent nije pomenuo da je njegovu produkciju potpisao Sir George Martin. Kako Martin ima svega nekoliko produkcija van onih koje je radio za The Beatles, samo sam naslućivao da je muzika koju ova grupa svira bliska Velikoj četvorci.
I nisam se prevario. Ono što se čuje sa ovog albuma je vešta mešavina Bitlsa i Bee Geesa s kraja šezdesetih: ubedljive pesme, uzorno višeglasno pevanje… Ukratko, album se vrlo lako sluša, prosto klizi iz pesme u pesmu, a danas bismo mogli da ga svrstamo u kategoriju chamber pop.
Uprkos povoljnim ocenama njihovog rada od strane kritičara, grupa nije naišla na odziv publike zbog slabe ili nikakve promocije od strane diskografske kuće.
“Banjo Pier” je mol u obliku bendža koji se nalazi u gradiću Looe, u Cornwallu i cela priča u pesmi se vrti oko toga kako je tamo lepo i da je to dobra destinacija za odmor.
Edwards Hand su, posle ovoga, snimili još dva albuma na isti kalup. Uprkos njihovom nesumnjivom kvalitetu i gostovanju nekih poznatih engleskih muzičara na snimanju (John Wetton, James Litherland, Herbie Flowers) izgubili su se bez traga.
A to je film koji smo već više puta gledali.