Mi, sjebani

We know not the fire in which we burn
But we sing and we sing and the flames grow higher
We read not the pages which we turn
But we sing and we sing and we sing and we sing

Jesam li vam pominjao da sam se, posle pet godina, ponovo zakačio na FejZbuk?

Naravno, odmah su počele prozivke: A gde si? A šta si? A kako si? A što te nema? Dovoljno da poveruješ da si nekim ljudima stvarno nedostajao… U stvari, većini nisi… Da su hteli da me pronađu, Gugao bi im, već, ponudio neki izbor… Al’ nisu.

Sticajem nekih neobjašnjivih sinhroniciteta, A. piše na svom blogu (dok ja slušam novi album Lise Hanigan, o kojoj pojma nemam, osim da je sarađivala sa Damienom Riceom, što joj je već preporuka da joj posvetim malo svog vremena):

Realno, mi, rođeni od ’75. do ’81, najgore smo prošli. Nazivaju nas i “Generacijom X” iliti “Izgubljenom genracijom”. I znate šta? Uopšte ne greše.

Nismo mi izgubljeni u materijalnom smislu. Ne poznajem nikoga rođenog u ovom periodu da nije “snađen”. Ima primeraka koji ne žele da rade, ali, ruku na srce, svi smo ostvareni u svojim profesijama. Jedan drugar iz odeljenja iz osnovne juri treći doktorat, drugi širi biznis širom Austrije (ima servis za automobile), jedna drugarica ima lanac frizerskih salona u Kanadi, druga je dr. specijalista i pali uskoro za Norvešku… Neki su pokrenuli sopstvenu proizvodnju, neki su advokati, lekari, profesori… Svi smo uspešni u poslovnom smislu.

S druge strane, mnogi su “singles”, razvedeni ili u nesrećnim brakovima, pred razvodom. Neki su se oprobali i po drugi put u braku (koji su završili fijaskom).

U međuvremenu, dok čitam šta je sve A. napisala, nekako stižem do pesme “We, the drowned” i ostajem bez daha – umesto metiljavog folkie narativa i prosipanja mudrosti, Lisa Hannigan, devojčica, devojka, žena… na poetičan način, priča gotovo isto ono što je i A. rekla u svom tekstu.

Uto mi se javlja i I., žena rafiniranog muzičkog ukusa sa kojom treba “da pijem kafu i da vodim gradske abrove”. Razgovor, otprilike, ovako teče:

– Šta radiš?
– Smišljam novu priču…
– O čemu je?
– Za sada imam samo naslov… Evo ti pesme, da čuješ…
– Xa xa xa! Bravo! Previše smo jaki u pamet i ukus, Zoko. Ne razume ovaj srpski narod ono što nama godi… Ali, zahvalna sam na ovom daru… I ne zvečimo u prazno pred ogledalom…

Posle par minuta, od I. mi stiže još jedna poruka…

But we sing and we sing and we sing and we sing…

Izlečeni? Sudeći po naslovima u današnjim novinama, ne verujem…