Stotinu me muka snašlo. Hteo bih jedno, moram drugo. Rad je muka: koliko god da voliš svoj posao, postoje granice, jer čoveku nije svojstveno da trpi moranje. I eto, pisao bih više, svrbe me prsti da pustim mašti na volju i da pomognem našem vrednom muzičkom uredniku bar malo, ali ne ide dok ne uhvatim vikend.
Benasta stvar je u tome što imam pripremeljeno dvadeset zicera za pisanje, ali onda preko njih uleti pravi dragulj, ma legne k’o saliveno. I šta onda drugo da uradim ili kažem, nego da pastim ovo u vaše uši i vaše duše.
Ko je Eric Burdon i kakva je to kategorija ludaka, bilo bi deplasirano da vam pričam subotom popodne. Jer, ili već to znate ili ne vredi da vam objašnjavam. U slučaju da ste neobavešteni iz prostog razloga što vam to ime još nije došlo na red, nema veze: pročačkajte malo bilo gde u potrazi za muzikom tog čoveka iz bilo kog perioda njegovih pedeset i kusur godina karijere – i to je to. Ne možete pogrešiti. Toliko je jednostavno. I toliko briljantno.
A ova numera: baš je Zoća pre neki dan, u nekoj trivijalnoj raspravi na fejZbuku, podsetio na muku sa predstavljanjem muzike Boba Dylana. Elem, njegov katalog na Cevki je jadan i nedostatan, piraterija se sprečava analizom audio zapisa, pa nema prolaza. Zato među barem 200-300 numera koje bi zaslužile priču na Suštini pasijansa (i još toliko na koje bi bilo vredno makar uperiti prstom) nemamo kako da referenciramo te sadržaje u formatu koji negujemo u ovoj rubrici. Sad, kao za inat, postoji neka neprijatna tuf-taf verzija pesme “Gotta Serve Somebody” koju peva baš Bob Dylan. Ali da mi je bilo samo do prenošenja stihova, preneo bih samo stihove (ili bi ih linkovao sa matičnog sajta Boba Dylana) i tu bi se završilo. Kad nema matične verzije, one koju smo slušali na odličnom albumu Slow Train Coming (1979), biram ovu koja mi se sama napucala dok sam pio jutarnju kafu…
A kao i uvek kada je reč o super-uspešnim numerama Boba Dylana, raznih obrada na svu volju. Prva koju pamtim od ranije, možda mi je i najdraža zbog neverovatne duvačke linije i “valjajućeg” tempa koji je perfektan za temu koja se razvija u beskonačan jam session, jeste ona koju izvodi Willie Nelson. Slušajte velemajstora koji je potekao iz druge priče nego što je Burdon, ali mu je ipak blizak po senzibilitetu, muzičkom temperamentu i sposobnosti da vas cakne u pravi živac:
A gde god da završite ako pokušate da kopate dalje po cover verzijama ove pesme, bićete sami krivi. A kakvo je društvo? Sve sam go slepac, jebote: Etta James, Natalie Cole, Aaron Neville, Mavis Staples, Ben Sidran, o jebotemiš, Marianne Faithfull i sad kad nalazim Dylana uživo dosta je nabrajanja, pre nego što neko primeti da sam zaboravio da nabrojim verzije od Judy Collins, Booker T & MG’s, Sinead O’Connor, Mercury Rev i sad je stvarno bilo dosta.