Годишњи од три дана (8): вечерња шетња

Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.

e70_0031220160924_20_30_00Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.

У сред све те традиције, улети и неки савремен моменат.

e70_0031620160924_20_38_18Ту некако дочекасмо и да се попале светла, и да се обасја Римско купатило. Зграда коју сам толико пута видео на разним сувенирима (чак и у Словенији!) да ми дође некако нестварно да је видим уживо. Чуј, видим, сфоткам лично!

e70_0031720160924_20_38_34Код обраде ове фотке нисам тачно знао где да станем. Првобитно је била за бленду ипо мрачнија од овог, а фасада је дошла бакарно златна, феноменално. Чак сам мислио да то изведем поново па да окачим обе верзије, али некако сам преломио да је ипак боља ова, јер се види овај трио доле десно.

У оном хотелу су сватови, и баш кад смо пролазили, неко отвори прозоре и изнутра груну народњаци. Претпоставиљамо да је, по закону одржања енергије, онима унутра било за толико лакше. Но, док смо стигли до трга, више се није чуло. Минут ипо за цео одмор а све на јавним местима, одлично.

И још један шкљоц на тргу, јер су лепо осветлили водоскок, а она жута у позадини ми некако дође у обзир… чека ме обнова фасаде куће, па ми се баш свидела нијанса, добро изгледа у плави сат. И ово затварам за бар две бленде у обради, да би се уопште видело да је то осветљена вода а не нека безоблична бела мрља.

e70_0032020160924_20_41_58Напокон смо се довољно ишетали да можемо на вечеру. Бирамо место поред водопада, што је у ствари двадесетак паралелних млазева који падају с таванице у неку кадицу па се вода онда опет пумпа горе, читав дан. Занима ме да ли ће Канон умети да изоштри на тако нешто. Резултат је, хм, чудан.

e70_0032220160924_21_11_54Под један, други млаз слева је прилично померен – увек је тако а не због неке промаје, како смо испрва помислили. Укриво дизна, шта ли. Друго, јесте изоштрио на млазеве али ниједан није баш оштар, јер је експозиција довољно дугачка (1/35) да се вода доста испомера. Али су оштре неке мрље уз десна два млаза. Након нешто мозгања, стиже ми у главу: то је одсјај од хладњака за газирана пића, два метра десно ван кадра, који баца баш доста светла. Пошто је на свакој капи тај одсјај једна сјајна тачка, а чип прелази слику одозго наниже ред по ред, изгледа да се погодила брзина и да је тај одсјај уредно праћен, па је на снимку оставио овакав траг. Ово у ствари нисам очекивао, ето мени изненађења.

Сутрадан (недеља), после доручка пут под ноге. Слабо фоткам, више гледам да се не задржавамо нигде. Једна кафа код Појата, јер знам да кад уђем на аутопут, нема стајања до куће. Успевамо да опет свратимо до аеродрома, јер путоказ са аутопута за скретање ка Зрењанину и Панчеву је уредно обележен као “Батајница”, дакле ни Земун није битан. Пошто практично никад не наилазим са ове стране, не препознајем га него прошишам. Следећа шанса за окретање је код аеродрома. Стижемо кући за ручак.

Кад се подвуче црта, добри смо. Одморио сам душу, плућа (тај ваздух) и још неколико парних и непарних органа као да смо избивали целу недељу. Канона сам одмах бацио на ватрено крштење (а од оног фолклора јуче имам и неколико видео снимака, макар да пробам какав му је звук, увек сам хтео да имам стерео микрофон) и вратио се са цајгером на 335, што му значи да смо шкљоцали по једну на сваких 9 минута будног стања, одокативно. И добро се показао, осим пар бубица (Лечење понекад не уме да погоди где је тачно сирова бела, па добијам оне розе-буљичасте преливе где прогори, нашао где се ручно гура; изоштравање изгледа треба још да се подешава, нашао у упутству где и како). И још увек не знам колико сам километара прешао (Гугао шапће “623 километра”), ал’ Саксо је мали Француз, код Ситроена су и најмања кола удобна, ни осетио нисам.

Остајем, на крају, дужан једно објашњење. Ово није трговачка мамипара типа платиш пет добијеш шест, нису “Три мускетара” а унутра, гле, четворица. Јесте, кад кренеш у четвртак а вратиш се у недељу, то су четири дана, а горе пише три. Али, ово је трајало 73 сата све скупа, дакле три дана и нешто мало. Ето.

(1, 2, 3, 4, 5)

2 komentara na temu “Годишњи од три дана (8): вечерња шетња”

  1. Успевамо да опет свратимо до аеродрома, јер путоказ са аутопута за скретање ка Зрењанину и Панчеву је уредно обележен као “Батајница”, дакле ни Земун није битан. Пошто практично никад не наилазим са ове стране, не препознајем га него прошишам. Следећа шанса за окретање је код аеродрома.

    AAAA! Nisam više jedini! Nisam više jedini! Nisam više jedini! Nisam više jedini! :mrgreen:

    Doduše, meni se desilo odavno, ali da, i meni je to bio prvi prolaz tim mostom iz smera Novog Beograda.

    Ako je za utehu, sada na 300 metara pre raskrsnice iza koje stupaš na most postoji oznaka za Zrenjanin; onda takva oznaka nije postojala dok ne dođeš do same raskrsnice, kad pravo više ništa drugo nije moglo da znači nego da želiš ka Borči ili Zrenjaninu (trasa za Pančevo još nije bila napravljena, a da li je do sada, ni to ne znam).

    P.S. Ah, da: to tvoje novo kanonče baš dobro lovi svetlo. Odokativno, sigurniji je u zoni mraka bar za blendu u odnosu na moj 60D. Skloni bože da nije tako, ipak je pet godina razvoja tehnologije između njih.

    1. Има путоказ за Зрењанин и Панчево (али нема за Батајницу) кад долазиш од аеродрома.
      На мапи видим да је изведен пут за Панчево, излази одмах иза Борче. Најбоље ме збунило што сви путокази за Нови Сад показују ка аеродрому; док сам сконтао да су извели део од остружничког моста до новосадског пута па туда усмеравају саобраћај, већ сам био скоро код аеродрома.

Komentari su onemogućeni.