Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента

Игром случаја, те суботе смо били у Београду, и за дана још завршили шта смо имали. А онда се у повратку сетим шта смо оно видели у Ченти, и (чудо!) не заборавим да станем где треба.

Пријеле нам се лудајначе, па то је. А и светло се наместило, таман жути сат прелази у плави, а лудаје ко за изложбу.

e70_0055420161008_17_40_54

(велика)

Место је… кад се приђе са београдске стране, чим се пређе мост и прође Шербуљева кафана, нема педес метара. Не можете промашити.

Док је госпоја меркала лудају да пазари, наравно да сам извадио фоткалицу и нашкљоцао целу серију. И са госпојом смо се издиванили. Каже излагала је она раније на Данима, звали су је и ове године, ал’ каже кад је један дан утеривала кола, утрчало неко дете и она успе да заустави кола, међутим пречкинула је прст о стуб од капије и то баш жестоко, сад је краћи, лекар је из одмах одустао од ушивања. Ал’ долазили опет да је снимају, чак је на фејзбук страни нечијој (“пише Општина Кикинда”) и/или на Цевки, па јој кажу унуке “да имам више ти, како се оно зову, лајкова, нег’ да сам нека певаљка”.

А родиле и папричице и још којешта. Нови канон је, ако и нисам још нашао где се гаси па још увек уме да му прегори бело, отпоран и на најљућу црвену.

e70_0055620161008_17_41_18b

Док сам ја шкљоцао около (баба нема ништа против, навикла на медијску пажњу), размењени су и неки рецепти. Биће не само савијача него и неких, како рече, “рибица” – “то ко је пробо, више није правио онако”.

Сад чекамо први мраз, да лудаја (ситница нека од 17кг, и једна мања приде) штогод измрзне, кажу да се онда догађа нека хемија па мало боље слади.