…некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!
Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.
Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је. Примећујемо да је још увек рано:
јер орлови лете рано, аха, па да.
Магла остаје изнад наших глава скроз до Пожеге, где одједном има бензина колико ти душа иште. Точимо и испада да је у резервоару било још четири ипо литре… могли смо стићи бар до Краљева.
Али, редом, прво излазимо из магле и пролазимо кроз Овчарско-Кабларску клисуру, коју препознајем по оним железничким мостовима што укосо прелазе изнад наших глава. Касно, наравно, јер брже возим нег што контам, госпоја успева успут да штрикне неколико лепих комада ал’ је ветробран досад већ постао ентомолошка збирка, прилично размазана. Успевам после да извадим макар ово.
И одједном смо у Чачку. Није да смо се нешто уморили од вожње, низбрдо је било, ал’ решимо да мало протеглимо ноге. Нађемо место за паркирање у некаквој екстра зони (још један производ који се састоји од креативног фактурисања). После ће испасти да сам џаба вадио наочари да на изгребаном екранчету своје старе Нокле укуцам уплату за паркирање, није прошло из ко зна којих разлога.
Центар Чачка је живописан и живахан, а на овој фотци сам научио зашто Лечење има две тоналне кривуље (да другу примени на резултате прве).
Бојаџијско сокаче је уливало неку наду да ће бити некакав пандан нишком казанџијском, ал’ цврц – то је једна тесна авлија са пешес радњи. Свеједно, снимак ми се свиђа, ваљда су ми ти градски метежи нешто прирасли срцу.
А и пијаца је близу. Користим прилику да иштрикам једну серију тамо, углавном не гледајући. Људи већином имају тај спикерски инстинкт, осећају и иза леђа кад неко принесе камеру к челу, зато се нишани са стомака, без гледања (чак ни у оно екранче), објектив хвата довољно широко, само ваља ухватити угао одакле се гађа. После, у обради, је био проблем да се извуку сенке, јер је контраст поприличан.
Пазаримо нешто апсолутно нетуристички (ако неко мисли да је ново сечиво за баштенски тример најбољи сувенир из Чачка, у праву је) и крећемо. Уместо да изведем полукружно окретање ту где сам се паркирао и вратим се на пут који је требало да ме проведе ка Краљеву, крећем одокативно геометријски на ту страну, што ме одводи вероватно на исти тај пут, који се у два потеза претвара у дугачку обилазницу, некакви радови на путу. Пола сата кроз индустријску зону и предграђа. Ех, бар пола тога још увек, изгледа, ради. Није све пропало.