Početkom maja 1977. godine, mladi Ian McCulloch je slavio 18. rođendan zajedno sa svoja dva najbolja drugara. Častili su se odlaskom na koncert grupe The Clash, a dok su se vraćali kući, pao je dogovor da osnuju zajedničku grupu.
Dali su joj ime Crucial Three.
Naravno da za nju niste nikada čuli jer se već sledećeg meseca rasturila. No to ove momke nije sprečilo da nastave dalje jer su sva trojica napravili uspešne muzike karijere: McCulloh je osnovao grupu Echo & The Bunnymen, Julian Cope – The Teardrop Explodes, a Pete Wylie – Wah! Heat.
Jedan od najvećih obožavalaca tih radova bio je legendarni radijski DJ John Peel , koji ih je neprestano promovisao u svojim emisijama. Pametnom dovoljno… 
Kako su se Peelove preporuke uglavnom pokazale vizionarskim, pokušavao sam da oslušnem bar deo one muzike koja bi u bliskoj budućnosti trebala da se izbori za mesto pod reflektorima. Bacio sam se u potragu za snimcima i intenzivno slušanje…
The Teardrop Explodes mi je zvučao potpuno uvrnuto sa svojim neuobičajenim melodijama pokazujući svu ekscentričnost Copea kao autora, a Wah!, kao i veliki broj inkarnacija grupe pod različitim imenima, toliko me je zbunjivao da sam se pitao da li je Wylie autentični muzički genije ili ludak koji zna da te pogodi pravo u srce.
Echo & The Bunnymen su bili sve ono što mnogi drugi nisu u veselim osamdesetima –mračni i depresivni. Ali su pravili muzički najprijemčivije pesme koje su postajale uspešni hitovi, ma o čemu da su govorile, svrstavajući ih među najbolje bendove tog vremena (The Cure, Joy Division, Depeche Mode…).
Njihov četvrti po redu album Ocean Rain (1984) naprosto me je oduvao. I danas mislim da je to jedan od najboljih albuma iz osamdesetih, na kojem je McCulloh najzad pronašao sebe, ponudivši kvalitetne i bogato aranžirane pesme koje se doživotno pamte. Pritom teraju i na razmišljanje…
Najveće iznenađenje mi je bila pesma “The Killing Moon” koja, uprkos tome što hvata na prvu loptu pri slušanju, bavi se nečim što je teško rastumačiti. McCulloh se po novinama neskromno hvalio da je to najbolja pesma ikada napisana…
Daj, čoveče, znam barem nekoliko hiljada takvih pesama koje su “najbolje” u zavisnosti u kakvom sam raspoloženju kada ih slušam, ali nemoj da preteruješ…
U bajci koju prepričava tokom intervjua, McCulloh tvrdi da su mu se stihovi ove pesme javili jednog jutra kad se probudio. Zato smatra da ih je dobio direktno od Boga. “Pesma govori o svemu, o rođenju i smrti, večnosi i Bogu, večitoj ljudskoj borbi između sudbine i ljudske volje. Ona sadrži odgovor na pitanje o smislu života.”
Davno sam naučio da je pevam, ali nešto ne verujem u sve ono što njen autor priča. 