Једна од пре: све боје снега (2)

Знам да се прва звала “Све боје иња”, и да мора да сам имао бар још једну овакву, ал’ нека, ова се зове овако, са све двојком, јер је у мојој глави тај редослед. А и ону кад сам радио, то је било пре кенозоика него што сам имао чим да радим сирово, а ово је… да кажемо, ближе оном што сам хтео.

Док сам био основац, кад снег почне овако да изгледа, то је био крај. Крај лепе зиме, крај зимског распуста, крај санкања. Јер снег је пао колико је хтео да падне, отопио се тамо где се хода, бљузгавица се или поново смрзла или нашла начин да уђе у обућу. Чађ од грејања се таложила по снегу, и убрзо би једина бела места били кругови где се снег отопио око неке веће честице угља. Све је постајало ружно, и остајало тако до пролећа.

Данас су друге ствари ружне, али снег је лепши, кад га има.

(велика)

У ствари, ни овај не изгледа нешто лепо преко дана – индустријска со, којом се посипају коловози и плочници, га обоји горе него кад се момци ручно потпиш(ај)у по њему. Ваљда што је та боја неорганска, а ова друга гарантовано органска, враг ће га знати. Нема више ни чађи, јер се велике зграде греју издалека или на гас; оно што се појединачне куће греју на угаљ и дрва не добацује довољно да га опраши.

Јесте, прљав је тамо где је угажен, али је и то добрим делом прекривено новим снегом, који још није стигао да се испрља. И онда на то попадају сва та светла у бојицама.

Ово је југозападна страна Старог житног трга у Зрењанину (а нико не зна где је нови – на другом крају исте улице), што је у ствари трг на крају главног сокака, са друге стране пешачког моста. Такође, то је кинеска четврт: у било које доба године ту има између четири и седам кинеских дућана. Дођу, оду, врате се. Пошто је то поприличан отворен простор а у сред града, душу је дао да се натркече којекакве рекламе, па отуд оволико различитог светла на снегу. Не да нисам одолео, него је и био план да ухватим овако нешто. Добро, план је био да одем да подигнем оцу нов слушни апарат (стерео!), а то што сам понео фоткалицу је лукав детаљ у том плану.

Не знам шта је дало тај ружичасто-љубичасти тон у горњој половини фотке. Могуће је да је то одсјај од билборда, који не би требало да је далеко, помешан са остацима плавог сата. Не бих знао шта је било на билборду, одавно сам се утренирао да раширим слепу мрљу преко плаћених садржаја (што је међу подлијим еуфемизмима, као да ту има неког садржаја). Кола сам сачекао да изађу са паркинга, скоро прсти да ми отпадну док је човек избројао ситно – ту је плаћаона. Како су фарови успели да офарбају бљузгавицу у боју карамеле или тако неког слаткиша, није ми јасно, ал’ ми се (лепо) свиђа.

Ова фотка је провела две године у чекаоници, све чекајући пригодан тренутак. Пригода је та да ми је јуче стигао угаљ. Грејање сређено, зимница сложена, купус се укиселио, ракија таман одлежала колико треба, фалио још само огрев. Е, сад зима може да почне. Да, управо сам дозволио почетак зиме и падање снега. Неко је морао.