Veća fotografija je ovde.
Dakle, ipak mogu da kažem da je Budimpešta zadržala dosta od one atmosfere koju pamtim. No, teško mi je da argumentujem tu misao. Prepoznajem klasičnu šemu globalizacije, gde je sve podređeno ludačkom ciklusu zarade i potrošnje, a iz tog vrzinog kola se izlazi na dva načina: ili ste previše siromašni da živite u tim tokovima ili ste dovoljno bogati da možete da formirate sopstveni tempo života.
Tempo života u budimpešti možda jeste malo manje užurban, ali je uvek napet onako kako današnje vreme nalaže. Ulice su pune turista, čime se srednjoevropski gradovi diče odavno (i zbog toga sve više počinju da liče jedan na drugi), ali tempo je prilagođen velikom broju zaposlenih u administrativnom centru države (slično kao u Srbiji, oko 30% građana živi u širem zahvatu grada sa prigradskim zonama). Ulice su pune vozila, metro je vazda pun radnim danom, a velegrad nikad ne spava.
Centar? Red starog i red novog, kao na ovoj slici. Stil grada se uglavnom čuva, mada ne može bez incidenata: iskoči poneka rugoba od stakla, koja među zgradama iz postbaroka i secesije štrči preko mere. Globalni brendovi. McDonald’s, Swarowski, Rolex i Prada na potezu od 150 metara, a niz celu ulicu Vaci nijedan mađarski brend; Rubikovu kocku možete da kupite u kineskoj radnji na kraju ulice. Pola kilometra dalje, šetate se niz ulicu Kiraly, a tamo u 200 metara smešteni picerija, kurdistanski kebab, kineska brza hrana, veganski restoran, palačinkarnica, hot dog bar i burger bar – a nigde langoša. Izađete na obližnji bulevar sa šest traka i duplom tramvajskom prugom na sredini, a u špilu banaka vidite ih sve: i rusku i kinesku i austrijsku i nemačku. Sećate se da bi tu negde trebalo da bude pozorište, ali vam nije jasno zašto na vrhu zgrade piše CROWN PLAZA. Napokon ukapirate da gledate u potpuno pogrešnom smeru, jer posle više od 25 godina ne možete da prepoznate ulicu. Drugi ugao od katedrale Svetog Stefana, restorančić se zove Non lo so (italijanski: ne znam) i u njemu se služi odličan engleski (!) doručak, koji za dve osobe, uz đus od narandže i dobru kafu, košta 35 €. Uz malo sreće, parkiranje auta u jednoj od mnogobrojnih garaža će vas koštati manje od 15 € za šest sati. A ako vas uhvate da se švercujete u metrou, a uhvatiće vas, kazna je 150 €.
Gradovi su postali fabrike za uzimanje novca na svaku temu: od fizioloških potreba, preko kretanja do ispunjenja ostalih potreba, namera i želja, jebali ste čvorka ako nemate para da ugodite sebi. Jedina alternativa je kombinatski turizam, kada će drugi da odlučuje šta kad ima da vidite, ili provođenje previše vremena u logistici, što nije tolik ostrašno ako imate vremena i niste nervozni po prirodi. Nijedan ishod nije prijatan, ali iz ove kože se ne može: ako vam je skupo da otkrivate svet, sedite kod kuće.
Pravim razliku između “skupo” i “mnogo košta”: stvar ili doživljaj su skupi samo ako ne vraćaju svoju vrednost na neki način; inače samo mnogo koštaju, ako već ne mogu da koštaju malo. No, zato smo odlučili da ćemo se vratiti nekim dragim gradovima, koliko nam to vreme i “mnogo košta” dozvole, trudeći se da ubuduće održavamo vezu sa njima. Nama je Budimpešta udaljena samo 250 km, što je tri sata kolima bruto, ako nema frke na granici. Kako stoje stvari, vratićemo se tamo uskoro.
ako vam se šeta po zgradi sa fotke:
https://bimx.graphisoft.com/model/details/m/29
linkovi za gledalice (desktop Windows/OSX, iOS, Android) na istoj stranici
… a u Budimpeštu se treba vraćati, ako ni zbog čega onda zbog mesta gde globalizacija nije TOLIKO pojela sve. Makneš se iz Vacija (a i šta ćeš tamo, osim u hodočašće Žerbou i Ani), pa do Andrassy Ut od Oktogona prema Trgu heroja… i eto…
… a ja moram, jer kreten ne kupi model bube iz 66 (da, baš kao moja) na sklapanje, tanmiya, ode čovek koji drži radnju na pauzu taman da ne stignem da ga sačekam pre nego što dođe aerodromski minibus, jer on ne čeka.
U poslednjih pet godina (2010-2015) Budimpešta beleži rast turizma od 45%, a brojka sa mnogo nula ide prema 10 milijardi € godišnje, s trendom rasta za dodatnu milijardu po godini. Više nego cela Hrvatska sa svojim morem i svim što imaju! A imaju.
Prag je 2013. beležio 7,2 miliona poseta, Budimpešta preko 9 miliona. Beč je egal sa prihodom Hrvatske.
Sad, kako to računaju, nemam pojma, verovatno ima dobra metodologija koja uključuje i očekivana sporedna trošenja što ne može da se zabeleži kao direktan prihod turizma. Prihodi koji se mogu evidentirati od turizma se beleže detaljno i redovno objavljuju u godišnjim publikacijama. Čik da vidim da izračunaju koliko njih se koristi uslugom aerodroma uz sve sporedne troškove od putarine pa dalje, zato što ovde nema ili je skuplje.
Ergo, Beograd je, tako kažu naši, a tu uvek treba opravdano sumnjati, na nekih pola milijarde € godišnje tj. na 5% od budimpeštanskog prihoda od turizma.
(podaci su iz 2013. – to jedino mogu da nađem za sve rečeno, tako da može da se napravi nekakav uporedni prikaz)
——
A i što kaže dJOLE, ima tamo svačega, samo malo treba izaći iz centra (a i ja sam našao kome da pričam…). Bar imaju nečeg drugog u centru osim kladionica i banaka. 🙂 Ovih dana su prodavali na uličnim tezgama one njihove “domaće” čajeve od limuna i narandži (šta, to nije domaće voće?) i razne mađarske đakonije.
Pamtim kad sam drugi put hteo da gledam trke Formule 1 (nisam) i tražio sam mesto za smeštaj u Budimpešti. Hteo sam da spojim i jedno i drugo, i grad i trku. Njente. Nema. Nicht. Nincs. Sve prodato nedeljama unapred. A tih dana su cene puta nekoliko.
I na kraju, ako se neko pita, pa dobro, šta sam hteo da kažem? Hteo sam da kažem da ono što znamo mi koji taj grad posećujemo kad se kockice sklope, da to oslikavaju i brojke. Jedino mi žao što je nisam posetio u vreme ruske okupacije ili u vreme koje to dobro opisuje Šanji Kelemen na svom ondašnjem video snimku.