Day: November 27, 2016

¡Hasta la victoria siempre!
In memoriam: Fidel Castro 1926-2016
U petak uveče je na Neko Bolje Mesto otišao poslednji političar na svetu koji je bio prava ikona. Voleli ga ili ne, slagali se sa njegovim načelima ili ne, za Fidela Kastra ste mogli da kažete svašta, ali jednu stvar nikako: da je bio folirant. Ne: sve što je govorio, bilo je ne zato što je to bilo tačno ono što slušaoci u tom trenutku treba da čuju (kao što rade političari iz moćnih zemalja) niti zato što mu je neko programirao epizodu koju u tom času treba da odigra (kao što rade… dabome), nego zato što je tako mislio da treba – u tom času i uvek.

Sad kad je otišao, budite slobodni da potražite nekog vođu koji je na tom nivou. Ako ga nađete, javite nam, jer mi za drugog takvog ne znamo. I zato, bili vi za ili protiv Fidelovih ideja, priznaćete da je to bio nivo principa koji jeste funkcionisao u siromašnoj zemlji od 11 miliona stanovnika. Da, jednoumlje. Ali Fidel je pre svih drugih prepoznao da je alternativa bila u bezumlju.

Rasprave o tome šta je Fidel uradio Kubi ne bi mogle da idu bez toga šta je prethodno Kuba učinila njemu. Ali, to je prostor za priču u kojem mi, iz pozicije salonskih komentatora, udobno zavaljenih u svoje fotelje pred konzolama računara, ne bismo umeli da se snađemo. Pedeset godina izolacije, pri čemu je izolacija iznutra možda bila veća od one spolja, učinilo je da trulež nametanja jednoumnog političkog mišljenja učini stanovnike Kube na neki čudan način mekim, dragim i gostoljubivim. Neki naši prijatelji su svedočili kako su se na Kubi osećali bezbedno kao u svojoj ulici, te da nisu videli namršteno lice za tri nedelje boravka, uključujući ulaske u one kvartove gradova koje turistički vodiči ni ne pominju, a kamoli da u njih vode.

Naš prijatelj, književnik nagrađivan za literaturu napisanu na jeziku koji mu nije maternji, koji je na Kubi bio, rekao je povodom Fidelove smrti (u slobodnom prevodu sa engleskog):
Najveći problem koji su američki predsednici imali sa Kastrom je taj da on nije ubio milione ljudi, nije organizovao montirane procese i bio je pravi i iskreni marksist i žestok kubanski nacionalist. Da, Kuba je siromašna, ali to je možda jedino mesto na svetu gde zapadnjaci neizbežno moraju da postave sebi neka vrlo duboka pitanja o kvalitetu sopstvenog života i da li su odabrali pametno.

Na Kubi postoji koncentracioni logor. Gvantanamo. Ali to nije njegov logor.
Fraza o tome da je Fidel Kastro bio otelotvorenje Kube ima težinu, ali i utemeljenje u stvarnosti. Dok je većina srećnika koji su Kubu videli svojim očima pričala o tome kako se na ulicama mogu videti brojni američki automobili stari 60 godina i više (i poneka Lada godišta do 1990), samo malobrojni bi se setili da skrenu pažnju kako su svi ti automobili još uvek u voznom stanju. Možda bismo mogli na čas da mislimo baš u tom smeru: hajde da se na nekoliko sekundi zapitamo o tome kako ko obezbeđuje vozno stanje svog automobila, kao i šta je toj metodi uzrok, a šta posledica.

I možda se baš tu nalazi odgovor na pitanje “šta je to Kuba iz ere Fidela Kastra”.

Kako će izgledati svet posle poslednjeg čoveka koji je iskreno mislio i govorio da je zapadna demokratija samo maska većih igara i to zdušno objašnjavao svetu? Na globalnom planu, isto kao i do sada; inercija neoliberalnog kapitalizma je već tolika da samo neka kataklizma može da je zaustavi. A kako će izgledati Kuba? Videćemo. Gotovo je sa nevinošću anahronih slika koje su nam dolazile sa egzotičnog karipskog ostrva. Slike sa Kube više neće biti one na koje smo navikli.… Nastavite sa čitanjem >>