Prešao bih zbog tebe petsto milja (i još petsto)

Ili da karikiram nepoznatog revnosnog prevodioca jednog filma:
“Prešao bih zbog tebe 804,672 km”

Nećete mi verovati, ali u pisanje ovog priloga ulazim potpuno nespreman; verujte mi na reč. Radi se o tome da ja vas, čestite i posvećene čitaoce Suštine pasijansa, sada uvlačim u nepodobni eksperiment rešavanja ušnog crva – pesme koja se uvuče u glavu i ne pušta dok je ne čuješ ponovo. E, u slučaju ove pesme, vrati mi se bar jednom u dve nedelje. Evo, poslušajte.

Koještarija, mada priznajem veselu notu i entuzijastičnu izvedbu.

LeithMelodija je trećerazredna, pevanje afektirano, aranžman trivijalan, a tekst je glup k’o noć. Uopšte ne morate da budete neki veliki mudrac da biste shvatili da je ova muzika nastala sa jednom svrhom, a to je emitovanje na MTV-ju. Nikad ne bih poželeo da čujem bilo šta drugo od The Proclaimers; ako sam i čuo, ne sećam se i sasvim je u redu da ostane tako. A baš čitam da su blizanci Charlie i Craig Reid snimili deset studijskih albuma. Ma, svejedno: daleko im lepa kuća, i njima i njihovim benastim pesmičuljcima.

A đavo će znati zašto imam taj problem, jer ja nikakvu relaciju sa ovom pesmom niti njenim autorima/izvođačima nemam, niti pamtim da mi ju je iko predlagao. Verovatno samo moram da se suočim sa njom, kao Wild Bill Hickock u onom filmu The White Buffalo (1977) (glumi ga Čarls Bronson) koji je morao da pronađe bizona iz svog sna i tako se reši tog košmara. Ili je kao ono iz onog vica…

– * –

– G… Gde… Gde s-s-si poš’o? – pita mucavac svog prijatelja grbavca.
– Čuo sam da kad se prođe u ponoć onim grobljem, pojavi se đavo, pa ti pomogne da rešiš problem ako je dobre volje. Moram da pokušam da s rešim ove grbe na leđima…
– J… Je l’ m-m-mogu ja s-s-s-sa t-t-t-t-tobom?
– Pa hajde, zašto da ne. I tako mi je malo frka, znaš…

Stignu oni na rečeno groblje, pa se dogovore da grbavac prvi uđe na to sablasno mesto. Okuraži se on nekako, kroči na groblje, kad posle stotinjak koraka, iskoči đavo.

– AAAAA! Ja sam đavo! A ko si ti?
– Ja sam jedan običan, tužni grbavac. I zbog te grbe me svi izbegavaju…
– Ma daj, šta se nerviraš. Nešto sam dobre volje, pomoći ću ti. Je li ovo ta grba? – Pljasne grbavca po leđima i ovaj se očas ispravi – Eto, nemaš je više!
– Jao, pa vidi ovo! Hvala ti, hvala!
– Ništa, ništa! Aj’ ti sad svojim putem!

Izađe bivši grbavac sa groblja sav radostan, zdrav i prav, stane pred mucavca i pokaže kako je izlečen, ispriča mu kako je to bilo, pa mu reče:

– Dobre je volje, ajd’ požuri sad i ti, možda i tebi pomogne!
– H…H-h-h-oć-ću!…

Krene mucavac pravo niz groblje kako mu je bivši grbavac objasnio. Nije prošlo mnogo, kad iskoči đavo.

– AAAAA! Ja sam đavo! A ko si ti?
– J…. Ja s-s-s-sam m-m-mmmmm… mu-u-u… muc-c-c-cavac. P-p-p-a me s-s-s-svi zzzzzeeee… ze-ze-zezaju!
– Ma daj, bre, nije to ništa! A je l’ imaš ti grbu?
– N-nen-n-nemam!
– Sredićemo to – reče đavo i pljasne čoveka po leđima – Evo! Sad je imaš!

– * –

E, tako ja sad vama. Jeste li slušali The Proclaimers? Niste? Evo ih, pa sad slušajte! Smile with tongue out

I ne propustite bar onaj dubiozni deo teksta:

Da lat da (Da lat da), da lat da (Da lat da)
Da-da-da dun-diddle un-diddle un-diddle uh da-da
Da lat da (Da lat da), da lat da (Da lat da)
Da-da-da dun-diddle un-diddle un-diddle uh da-da

Najzad sam shvatio: svet nema Pink i Grand produkciju. I njima je potrebna trivijalna muzika da bi mogli bolje da cene dobru muziku.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *