Карневал је она зимска светковина кад ваља (јести) месо, дакле крај тамо неког поста. Другови чланови ће ваљда већ знати кад је то, све ми се чини негде фебруара, кад ваља обновити шта се из тела излучило током зиме. Дакле удри бригу на весеље.
У случају моје треће Италијанке у овој мешњи, и колико се ја уопште дознајем у тај језик, она пати јер је њему све карневал. Он се забавља, она сузе лије, оће д’умре. Мада овде не изгледа нарочито тужно, напротив:
Хм, штета што ово видим први пут, или је и то ко зна зашто добро. Јер бих се дефинитивно напалио, нема везе што сам тада био поприлично малолетан.
Катерина Казели је била један међу десетинама гласова тадашњег италијанског попа, цветало је сто цветова, шездесосма је то, било је свега. Тако једна оваква хитчина има и невероватно рокерски, са све оном сувом гитаром на почетку, гудачима какве су можда још само Битлси и БиЏизи тада умели да убаце (добро, претерујем овде) и поврх тога и бубњар се показао. И, тај распон. Или, ако ћемо тачније, густина, број музичких идеја у минуту.
Испробао сам ово и као музику за шетњу – свирајку у џеп, слушке у уши, одлично ради.
За разлику од тамо неких које морају да убризгавају ботокс и остало, Катарина се добро држи. Штавише, кад након двадесетак година поново изведе нешто из млађих дана, не уфркести га (како то старијим музичарима уме да се деси), него га изведе још боље. Шврљајући по њеним снимцима на Цевки, наишло је неколико из 1967. кад је носила ону малу кацигу од фризуре, кратку плаву са шишкама, и онда се сетим да сам то видео више пута. Ал’ не сећам се да је на фоткама био тај осмех. Ех.
Ухватио сам себе како, пишући ово, слушам још и још њених ствари, уздишем и чекам да већ дође тај дочек па да наточим ону преклањску кајсију… у то име, СНГ! Живели!
п.с. Улажем исправку на антрфиле мињон – прво месојеђе па онда пост. Чланови морају све то да науче…