Ни налик другима

На ову сам песму био скоро заборавио. Није да је нисам сто година чуо – трајно ми је закована у плејлисту – него сам се увелико навикао на њу. Међутим, има и ко се није навикао, јер… ипак је то некакво изненађење. Стварно су тотално друкчији од других.

Овај снимак је можда најближи оригиналу, који више не умем да нађем. Ко зна, можда више ни не постоји. Препоручујем да се погледају и одслушају и остали снимци са ове листе, јер ова песма има истински култни статус. Нема ко је није извео, и то у време кад и бенд клинаца из подрума месне заједнице сматра да мора да свира своје ствари.

Онако по сећању (историографија нека остане незадовољена), кад се распала Азра, Џони је отишао негде на своју страну, а Борис Лајнер на ову. Формирао Вјештице и одједном се појавио са овом песмом. Коју нисам умео да ухватим ни за главу ни за реп. Онај фуриозни бубњарски увод иде упоредно са ооо-оооо, и то као да нису из истог оркестра, а онда опет јесу. А онда и тај текст, пун неког оптимизма. И ритам, не баш распарен али чудан. Кад сам навикао на њега, више нисам био начисто шта они ту раде и шта ми је то било чудно. Сећам се само да је то, на првих неколико слушања, било потпуно изненађење.

Као што је изненађење била и Азра, кад сам је први пут чуо – изненађење у смислу да сам увелико сматрао да је комбинација гитара-глас-бас-бубањ потрошена, да је на ту тему већ речено све што уопште може да се каже, и да ту нема шта ново да се појави, кад оно трас право у уво. Шта је сад ово? Вјештице су биле исто такво изненађење.

После су се сви некако навикли, ушло то народу у уво, па отуд ова песма у онолико извођења. И јесте рокенрол уметност побуне, критика, политика итд, али исто тако уме да буде и весеље и потка заједничке светковине, нешто да сви певају заједно и да се томе радују. Тачније, да свирци и публика мало заједно лудују, треба и то.

Каснији радови Вјештица су били исто чудни. Једним делом су се наслањали на загорски фолклор. Песму “Љубав се не тржи” су ископали ко зна где, и урадили је скроз рокерски. Тек коју годину касније су је преузели и којекакви извођачи међуградских романси. Лајнер је после имао и неки соло урадак, нешто о Чаковцу, где је исто урадио некакав кајкавски рок. За разлику од Бреговића, који је направио чобански рок у виду машине за згртање лове, Лајнер је ово урадио озбиљно, за себе. И стварно, ствари боље ходају кад не мислиш на продају (ДЛМ).

Негде на диску имам снимке наступа Вјештица (мада тамо Лајнер каже “Вештице” – јер према неким мојим изворима, ужи Загреб је у ствари био екавски) негде у Београду пре туце и кусур година, и атмосфера на тој свирци звучи феноменално. Још један прилог тези да су се народњаци форсирали управо зато што је рок имао шансу да сачува Југославију… која је била тотално друкчија од других.