Naslov je odavno bubnjao u nekoj zečijoj rupi ove moje lude glave. A kako je od naslova krenulo, metodom “mačka ti se šetala po krovu štale” sam došao i do savršene zvučne podloge te fraze. Nehotice ili ne, vraćam se jednom fenomenu koji ću pokušati da dekomponujem kako bih ga bolje razumeo. Ali, prvo da krenem od skraćenice.
U nameri da pojam za vas podržim linkom, potražio sam vezu “define:AOR“, već znajući za značenje… Ček’ malo, šta je sad ovo? Tek na trećem linku sam pronašao značenje koje sam tražio, inače kontekst koji me zanima najpre skreće na frazu album oriented rock. Ne, ne… Sačekaj malo, nisam hteo o tome.
Danas vam skrećem pažnju na pojavu u savremenoj muzici koja se rodila, razvila i doživela svoj vrhunac sedamdesetih godina dvadesetog veka. Iako je pretekla do danas, drugačije se danas tumači, a vremenom je postala omiljeni cilj za napad jedne vrste poznavalaca rock muzike i skrivena perverzija druge grupe slušalaca.
Elem, adult oriented rock. Postoji jedna i samo jedna grupa na koju smete najpre da pomislite kada se pomene ta fraza.
Pre nastavka pisanja, da se razumemo nešto. U onoj podeli s početka teksta, ja sam onaj perverznjak koji voli prva dva albuma te grupe. Jedina razlika u odnosu na klasičnu podelu je ta da ja imam dovoljno godina, pa smem da priznam da sam perverzan. Hoću li zbog toga biti manje objektivan? Otkud znam! Veći problem će biti rupe u današnjoj tezi, pa već sad apelujem da mi pomognete tako što ćete ih sami popuniti u nekom komentaru, prepoznate li potrebu za tim.
Dakle, sedamdesete u rock muzici. Ne može to opisati sa malo reči, ali hajde da pokušam da dočaram atmosferu. Eho Woodstocka je utrnuo, neke najveće ikone nisu preživele, one preživele su se adaptirale, a svima njima je počeo da rukuje obrazac koji više nije bio vidljiv, ali je bio jači nego ikada pre: veliki kapital. Veliki. Kapital. Počelo je raslojavanje. Dok je sitan šljunak otpao, prave vrednosti su se održale. Neki dinosauri su postali multimilioneri zahvaljujući tiražima ploča. Nakon što je Peter Grant napravio novi model za četvoricu momaka koji su bili njegovi puleni i stvarali najbolji (i najglasniji) zamislivi rock’n’roll, neki su se usudili da pohađaju i svetske turneje i da najzad uzmu velike pare na koncertima.
Žanrovi su bujali: gde god bi se srela dva muzička stila, nastao bi treći. Produkcija je postala velika, na mahove monumentalna. Za dobre ideje je bilo mesta, jedino… Oni koji su stručno rukovodili kapitalom iz prethodnog pasusa nisu nužno imali blagog pojma kako funkcioniše ona vrsta muzike čiji autori uglavnom ne znaju da pišu note. Takvi nisu verovali novim idejama ukoliko nisu videli profit odmah, iza prve krivine. U takvim pravilima igre, kada nikog ne poznaješ i niko ti ne veruje, moraš da budeš uporan: najpre da proturiš svoju ideju producentima koji nameću marketinške i finansijske konstante svakome ko prvi put promoli nos u kancelariju; da nateraš glavonje da ti posvete pažnju duže od deset sekundi. Pojava nove ideje na muzičkoj sceni (pardon: na muzičkom tržištu) pre bi bila posledica incidenta nego plana, a uspeh niko nikome nije mogao da garantuje. Ako ste gledali seriju Vinyl, znaćete o čemu pričam.
U međuvremenu, sedamdesete su donele još nešto čega u rock ikonografiji ranije nije bilo. Naime, rock’n’roll pedesetih, onih godina kada je nastajao, bio je isključivo muzika slobode, hrabrosti i provokacije; ciljna grupa su bili adolescenti. Uz sve to preneto iz pedesetih, rock šezdesetih je bio muzika emancipacije, sazrevanja, pobune i otvorenog revolta prema establišmentu; uz novu generaciju balavaca, aktivni su bili i pripadnici generacije koja upravo stupa na pozornicu samostalnog života. A cela ta kolekcija recepata je ušla na berićetno tržište sedamdesetih na steroidima, uz jednu novotariju: mnogi oni koji su odrasli uz muziku pedesetih i sazreli uz muziku šezdesetih, sada su bili zreli ljudi, zaposleni, sa dobrim platama i lošim hipotekama, ali još uvek željni poimanja slobode, frustrirani što tu slobodu mogu da upražnjavaju samo van radnog vremena.
Drugim rečima, prvi put su se kao slušaoci rock muzike, u broju koji je relevantan za muzičku industriju, pojavili sredovečni ljudi. To su bili ljudi koji se nisu odrekli rock’n’rolla kao predloška za način suočavanja sa stvarnošću, ali su počeli da tragaju za nečim višim od trešenja kukovima na Be-bop-a-lulla i metafizičkog padanja u trans na Eight miles high. Tražili su nešto što mogu da slušaju na radiju u kolima dok žure na posao, u čemu ima nečeg više od pukog drndanja fraza u krugu od dvanaest taktova u pentatonskoj skali. Možda kao Led Zeppelin, ali ako može malo tiše i melodičnije. Možda kao Pink Floyd, ali samo da je malo kraće. Možda kao David Bowie, ali ako bi to moglo malo manje provokativno. Možda kao Eagles i Jackson Browne, da, to je dobro, ali daj malo i nešto što nismo već čuli, jebote. I nema problema, nisam više klinac, sad imam lovu, kupiću četiri-pet ploča odjednom, to nisam mogao pre…
Jednom mladom inženjeru iz Masačusetsa, diplomcu univerziteta MIT, bilo je dosadno na poslu u Polaroidu. Tada je za svoj groš prikupljao razne odbačene jeftine komponente iz odeljenja za razvoj u kojem je radio i od njih pravio razna tonska sokoćala koja je dodavao u svoj s koca i konopca sastavljeni kućni tonski studio. Na kraju je hteo da isproba rezultate svog inženjerskog kapaciteta i uposli u tom studiju svoje muzičko znanje, beležeći neke ideje koje su mu se odavno vukle po glavi; pošto je bio multiinstrumentalista (kao dete se školovao na klaviru, a kao student je naučio da svira gitaru), to mu nije bio problem. Tom Scholz, kako beše ime tog dečka, na kraju je uspeo da privuče pažnju lokalnog ogranka kompanije Epic Records svojim demo snimcima, pa mu je ponuđen generički ugovor za snimanje albuma, naravno pod uslovom da se sve to snimi ponovo, ovog puta “kako treba”, u pravom studiju i sa bendom koji posle može da održi koncert.
Scholz je popizdio na taj zahtev, jer je bio uveren da je njegovo znanje proizvelo bolji rezultat od tih ludaka koji, sa svom tom skupom opremom, od silnog drveća ne vide šumu. Na kraju je uradio sledeće: poslao je svog drugara i pevača Brada Delpa u studije na zapadnoj obali da sa muzičarima fingira snimanje, dok je on sam u svom podrumu ponovo snimio sve osim bubnjeva i glasa. Uz jatakovanje producenta Johna Boylana u Los Angelesu, ujdurma je uspela: uz trošak od samo par hiljada dolara, što je novac koji tada u “velikoj” produkciji više nije dospevao ni jedan singl da se snimi, Scholz je sam i u tajnosti snimio kompletnu matricu za album visokih tehničkih standarda. Bilo je povuci-potegni u fazi miksovanja, ali očigledno su svi preživeli i to.
Album Boston je izašao u neko levo vreme u avgustu 1976, jer nije se očekivalo da će imati ikakav značaj osim popune polica između sezona. Međutim, album je prodat u 500.000 primeraka za samo tri nedelje, kada je RIAA potvrdila zlatni tiraž. Do novembra, za tri meseca, album je postao platinasti sa milion prodatih primeraka, što se u to vreme smatralo najbržim postizanjem tog tiraža prvog albuma bilo koje američke grupe. Pride, plasirana su tri hit singla; nije bilo radio-stanice koja ih nije puštala bar jednom dnevno. Koncertna turneja grupe Boston kroz SAD je trajala skoro godinu dana. Bilo je to ludilo kakvo nije moglo da se pretpostavi niti predvidi, a desilo se malo puta u rock’n’roll svetu.
Inače, album se prodaje kao šašav do dana današnjeg. Nemate ga? Zašto?
Neko je tu muziku nazvao power-pop, možda kao pokušaj formiranja ne baš vešte paralele sa nekim formatima koji su dolazili iz Engleske. Ali koncertni nastupi nisu sugerisali ništa drugo nego da je reč o nepatvorenom rock bendu. Međutim, ubrzo se pokazalo da Scholz u duši ostaje inženjer, a da mu stereotipna ikonografija rock zvezde ne prija niti je za nju zainteresovan. Verovatno je tada, izvesno s posprdnom konotacijom, neko skovao i termin corporate rock, aludirajući na to da muzika koja se čuje na prvom albumu grupe Boston nije ništa drugo osim programiranog proizvoda čija svrha počinje i završava se vidovima egzibicionizma njegovog autora.
Da li je baš tako? Očigledno, filigranski aranžman sa bogatim i veoma originalno projektovanim zvukom gomile gitara (tj. sa milion kompresora, flangera i ostalih ekvilajzera) i klavijatura (uz obavezni Hammond), koje Scholz na tom albumu svira sasvim sam, pomalo opterećuje slušaoca koji pokušava da provali neku suštinu u svemu tome. Malo po malo, postalo je moderno osporavati da je to uopšte rock’n’roll samo zato što je kreator albuma celog života bio i ostao štreber koji se ne drpa sa groupie curama. A tekstovi su mahom prozaični, na nivou od “šalala, tebe volim ja”, preko “ja sam ja, on je on, a ko si sad pa ti” do “mene niko ne razume, stopiraću do Kalifornije” (a to je baš ova pesma) i to zbilja može da se stavi pod lupu sumnje: da li je taj sadržaj uopšte rock’n’roll ili samo programirani muzički proizvod, doduše na tragu dobrog gitarskog middle of the road zvuka, pa kao takav eventualno može da se stavi u nišu pop muzike? Možda ne bi bilo loše da se setimo da je rock’n’roll i počeo kao tematski banalna muzika kojoj su tek nosioci protestne muzike šezdesetih udahnuli životnost društveno relevantnog obraćanja.
Odgovor su dali konzumenti muzike. Velim “konzumenti”, jer prodaja nosača zvuka i ulaznica za koncerte se upravo sedamdesetih svela na jedino merilo odnosa. Ako je za utehu, usput je postalo moguće sondirati i profil slušalaca takve muzike. I to je to: muzika grupe Boston je pronašla svoju nišu upravo među onim odraslim rockerima koji su i dalje voleli da piju pivo, ali su to sad činili samo petkom uveče, jer subota je rezervisana za porodicu, a nedeljom se peglaju košulje za sledeću radnu nedelju. Bilo je tu elemenata koje oni koji su ostali rokeri u duši i sa kravatom oko vrata traže: energično, pitko, navodi na bludne misli, ima šarm i stav. Teme jesu banalne, ali su barem nekakve, za razliku od muzike bez značenja koja se pere kroz šesnaest voda ne bi li nekako dospela na televiziju.
Adult oriented rock, rock za odrasle, u grupi Boston je dobio svoj konačni i najčistiji prototip. Uticaj koji je ovaj album imao na muzičare tog vremena – najpre na planu produkcije zvuka gitara u slojevima – bio je nemerljivo velik. Nemerljivo: zato što je uticao na svakog, ali mnogi su to zdušno negirali, jer eto, “svi su tada slušali Boston, samo sam ja slušao Ramonese i Talking Heads i govorio im da onaj ulickani nema pojma”. Ma, važi.
Što se tiče pesme “Hitch a Ride“, najveća enigma od svih za mene je ta da je to na kraju ispala naslabije protežirana pesma na albumu od svih osam numera. Nije završila ni na jednom od ona tri singla ni kao B strana. A solo na kraju te pesme je drugi najbolji trenutak na albumu, naravno posle onog furioznog sola na orguljama u pesmi “Smokin’“. Čudni su putevi korporativnog upravljanja muzičkim dostignućima.
Ajde-de: četrdeset godina kasnije, možemo hladne glave da premerimo perspektivu nasleđa grupe/albuma/projekta/koncepta/štagod po imenu Boston.
Nema nikakve revolucije u muzici koju je Tom Scholz stvorio i spakovao na prvi album grupe Boston, osim možda ispoljavanja nesvakidašnjeg inata da se jedna ideja tehnički originalno istera do kraja, pa i po cenu da se krhke klauzule ugovora sa velikom izdavačkom kućom smrve kao kula od peska. Najzad, kasnije i jeste došlo do ozbiljnog problema, ali to je neka druga priča koja sa današnjom tezom nema veze; budete li zavirili u muzički opus Bostona i sudili po savesti, a ne po generičkoj reakciji kondicionirane publike u vreme izlazaka sledećih albuma, utvrdićete da od prvog albuma do danas traje opadanje ideje. Drugi album jeste dospeo na prvo mesto top-liste, ali je nehomogen i autorski slabiji od prethodnika. Na treći album se čekalo punih osam godina i zato je postao irelevantan; a sve posle toga, do današnjih dana, pogotovo je irelevantno.
U autorskom smislu, muzika na tom albumu zaslužuje fusnotu u pasusu o radiofoničnoj muzici druge polovine sedamdesetih koja je uspela da dostigne globalne razmere i ništa više. Takođe, ta muzika nije nasleđe za kojim je iko krenuo, jer ona je i sama derivat forme i tehnike koji ne ostavljaju mesta za dalji rast. Možemo da se divimo spektakularnom rezultatu čoveka koji je sam-samcat provodio vreme u podrumu i snimio sve osim vokala i dela bubnjeva, ali to je bilo pitanje njegovog izbora, a ne nasušne potrebe.
Vrednost u muzičkom smislu predstavljaju sviračka i pevačka rešenja koja, nažalost, ne funkcionišu van matičnog aranžmana. Jer, Tom Scholz je bio i ostao ovisnik o studijskoj tehnici, što prilično sužava prostor za plasman tog opusa. Ali, budimo načisto: bilo je još takvih koji bez kapitalnog rada u studiju ne bi ni dobili na značaju. Neka vam na pamet padnu samo Mike Oldfield i The Alan Parsons Project, da ne širim priču dalje.
Može biti da ta tehnička ovisnost čini pravi razlog što prvi album i danas ima sjajnu prodaju, dok na koncerte današnje inkarnacije grupe odlazi samo onaj ko se slučajno zatekne na licu mesta. Suma sumarum, Boston je najpre bio incident koji je dobro zvučao u vreme kad se pojavio, uspostavljen je orijentir za alternativni pristup u produkciji koji se održao do danas (danas je mnogo onih koji najradije snimaju u kućnim studijima), a u ušima ljubitelja su ostale vrlo pevljive pesmice od kojih neke čine primer povoljnog ušnog crva (tj. one muzike koja neprekidno zvoni u glavi, a koje ne pokušavate da se otarasite).
Scholz je kasnije pokušao da proda istu recepturu iznova, što bi mu možda i uspelo – samo da su pesme bile vredne kao na prvom albumu. Drugi album, ajde-de; treći album samo “Amanda“, i tu je listi kraj. Inženjer je pobedio muzičara.
– * –
Uzgred… Kažu da je redak koncertni trenutak grupe vredan pamćenja, ako ne i jedini, ostao onaj sa prvog koncerta u Londonu, koji je održan u Rainbow Theatreu. Tokom izvedbe solo deonice u pesmi “Smokin’“, dok je Scholz svirao Hammond, pozadina sa slikom svemirskog broda u obliku gitare se lagano otvorila i ukazale su se velike orgulje. Scholz je ustao sa svog mesta i preselio se za te orgulje i nastavio da solira, dok je bend “u prizemlju” udarao furiozni tempo. E, to bi bilo štogod za videti i upamtiti, a srećan je ko se tamo tada zatekao. Koliko mi je poznato – a nije da nisam tragao – ne postoji video zapis tog nastupa.
A kad smo već kod grupe Boston i potrage… Kad sam išao u osmi osnovne, na zidu u mojoj sobi je bila okačena slika Toma Scholza kako na koncertu drži Gibson Les Paul uspravljen, zabio kabl od gitare između pikapova, a iz prostora iza zaštitne ploče pod žicama i ploče iza kobilice pršte dva mlaza iskri. Pokušao sam da pronađem tu sliku na netu, ali bez uspeha… Samo su mene čekali sa slikom sa koncerta grupe Boston od pre skoro 40 godina… Đavo mi nije dao mira i u potrazi za slikom sam bio uporniji nego obično i deset minuta kasnije… I tako: strpljen, spašen.