Utovar nedeljom, 4. decembar 2016.

I dok dlanom o dlan, stiže poslednji mesec u godini. To je mesec u kojem se veličaju poluinformacije, a to su smicalice gore i štetnije od laži. Ali, o tome posle. Prvo o šablonu ponašanja u vezi sa obrtanjem kalendara.

Decembar uvek nekako navodi na rekapitulacije: to je stereotip od kojeg se ne može pobeći. Ako bismo tražili situacije kada je to zaista i korisno, osim možda nametnutog ciklusa knjigovodstvene godine za koju imate dva meseca da je uobličite u završni obračun (ako ste, recimo, vlasnik malog preduzeća), teško bismo mogli da pronađemo išta vredno pomena. Nije li to čudno? Život nas mnogih je zasnovan na frazama, odvija se bez neke naročite suštine (osim one uobičajene: obrazovanje, sticanje, generički planovi, roditeljstvo, blabla) i ispunjenje nalazimo u mnogim sitnim stvarima kojima dajemo smisao. I to je u redu – sve dok te male životne poente ne počnemo da guramo u šablone zasnovane na rekapitulacijama prethodnih perioda. I onda neke male, ali savršene pojave završe kao banalizovani artefakti posle kojih sve kao da radite ispočetka.

A da se ipak odreknete načina života u šablonima i po rigidno praćenom rasporedu ili barem “zato što to tako treba”? Da makar pokušate jednom da uradite nešto vredno pamćenja, a što znate da je neponovljivo? Ili, ako je već preteško da postignete takav domet, prosto ignorišete zamenu kalendara na zidu i sve ono što simbolizuje prelazak u novi ciklus merenja vremena?

A to čak nije sve. Da li vam je palo na pamet da bi godišnji ciklus trebalo započeti, recimo, u vreme prolećne ravnodnevnice ili pak u jesen, kad počne školska godina? Možda bi sredina leta bila bolja kao presek godišnjeg ciklusa proizvodnje? Ama sve, samo ne zima!

Poenta je u sledećem: vreme ne možete zaustaviti, a svakako se neko brine oko kalendara. Niko vas ne sprečava da se osećate lepo i zabavljate se u zimskoj sezoni, da se pridružite nekoj pakleno dobroj novogodišnjoj žurci i da se izubijate od hrane i pića na nečijoj slavi, ako vam je po volji. Nego, to psihološko nametanje novog kruga na životnim godovima…

Moglo bi i bez toga, zar ne?

U međuvremenu, neki od vas prave probleme čestitim visokim činovnicima države optužujući ih da su dozvolili nekim belosvetskim dripcima da radite po 24 sata bez prekida i bez stimulacije. A zašto se ne ponosite time što radite 24 sata odjednom? Ne nalazite suštinu u radu 24 sata bez plaćanja prekovremenog rada? Želeli biste u WC, možda više od jednom u toku radnog vrmena? Želeli biste da odete kući? Da proverite koji razred vam deca pohađaju? Da proverite da li vas kućni pas još uvek prepoznaje?…

Ova tema je preteška i naporno je sastaviti više od jednog pasusa pišući o njoj, čak i uz neumerenu dozu cinizma. Mada, ne plašimo se mi umora od reči. Plašimo se onog drugog umora koji nema ime i koji nas podseća da oni koji pričaju o tome kako je normalno bez prekida raditi 24 sata vode ovu državu (ili već šta rade, a to nazivaju vođenjem države). Konotacije takvih izjava su dalekosežne i brutalne.

Veli anegdota da je, neposredno pre snimanja one čuvene scene na zubarskoj stolici u filmu “Maratonac” (sećate li se: “Is it safe?“) Dastin Hofman zakasnio na snimanje scene posle desetominutne pauze, na šta je uvek precizni Lorens Olivije blagoizvoleo popizditi. Hofman se najzad pojavio ušmuran i oznojan, a kad su ga pitali gde je bio, rekao je da je optrčao oko bloka zgrada kako bi se oznojao i izgledao iscrpljeno na zubarskoj stolici. Olivije, koji je smatran za najvećeg živog glumca Engleske u tom trenutku, na to ga je upitao:

– Mladi kolega, vi ste glumac. Zašto niste odglumili tu iscrpljenost?

Ta slikovita scena i to pitanje barda klasične glume 20. veka zvone u ušima i u pameti. Ako Onaj već mora da bude autarh kakav jeste i ako već mora da cepa parcijalne budžete ministrima iako to nije njegov posao, a radi i brojne druge stvari koje bi trebalo da budu posao trećih zamenika savetnika pomoćnika podsekretara, pa nije ni čudo što mora da radi 24 sata bez prekida jer ne delegira poslove, zašto još pride optrčava krugove? Da bi se zajapurio? Da bismo saosećali sa njegovom snagom da ne ode u WC? Ako već želi da pokaže kako ima kapacitet kakav je sebi pripisivao tokom predizborne kampanje, zašto se ne dokaže pravilnim izborom sposobnih saradnika i pokazivanjem da je pametan trud korisniji od velikog slepog truda? A ako već hoće da izigrava paćenika, zašto ne odglumi to? Da li populisti po definiciji moraju da demonstriraju kako i oni mogu da budu glupi za sve pare?

…Kako to mislite “možda laže”? Nije valjda da mislite da bi On ikada išta slagao? Ma, nemoguće. U tom slučaju bi makar pokazao sklonost ka nekom pametnom delovanju.

Savet Alana Forda:

Ili shvati šta je Broj Jedan hteo da kaže ili se pravi da si shvatio šta je Broj Jedan hteo da kaže, čak i ako nije rekao. Ne kontriraj, jer Broj Jedan uvek bolje od tebe zna šta si mislio kad si ti njemu nešto rekao. Ovaj savet vredi pet hiljada dinara, jednokratno i neoporezivo.

Bolnica, šok soba, svi pacijenti priključeni na aparate za disanje. Proviri električar u sobu i kaže:

– Ajmo momci, udahnite sada duboko, treba da promenim osigurače…

Navodno, postoji verzija priče “Zec i kornjača” u kojoj svi u šumi izginu u požaru. Naime, to se desilo zato što je pobedniku trke, između ostalog, kao nagrada sledila i služba u javnom preduzeću za poslove osmatranja, javljanja, obaveštavanja i uzbunjivanja (za vas koji ste dovoljno matori da ste na fakultetu položili Odbranu I i Odbranu II: služba OJOU). Dakle, kornjača je dobila taj posao kao najbrža životinja u šumi, što je zaključeno na osnovu pobede nad zecom u onoj trci kroz šumu.

Svaka sličnost sa nekim prilikama u zemljici Srbijici je sasvim slučajna, jer ovu glupost je dežurni samuraj preveo sa engleskog, u duhu čestitosti kopirajterskog zanata (“ne zna se ko je prvi napisao i ne zna se koliko je puta prepisano, prevedeno, prepričano i šta beše ono četvrto na p”). Ali ko će nam sad verovati da nismo sami podmetnuli priču…

Preporuka za vizuelni ugođaj ovog dana je fenomenalna kolekcija od 39 fotografija koje je časopis Time upriličio na temu evolucije Kube.

Uto će se neko najzad setiti da, baš kao i na nekim drugim mestima, Kubu kao državu i Kubu kao zemlju nikako ne treba mešati.

Šta su Avdo i Danda rekli na ovo odvajanje za po jedan metar, a pogotovo da li je prilikom interpretacije ove p(j)esme formiran jednakostranični ili kakav drugi trougao, nismo uspeli da saznamo do zaključenja ovog utovara.

(tnx Tibor via FB)

Volite li brokoli? Pedeset hiljada godina evolucije je dodelilo ovom detetu prirodnu reakciju na izvesne ukuse.

I tako to.

Ako ste mislili da ste, čitajući onaj vic o kornjači i OJOU (na obalskom jeziku: OSOJ), stekli dovoljno znanja da položite makar Odbranu I, varate se. Za šesticu se tražilo da se zna tačan naziv predmeta. Da vam pomognemo: naziv predmeta ima sedam reči, skraćenica bi glasila OOnOiDSz. Malim su pisana slova koja bi trebalo da uđu u skraćenicu a nisu ušla ili obratno.

Ko je razumeo, ne mora da shvati.

Šta ste ono rekli, nemate kad da se opustite? Nemate gde? Pa dobro, majkumu, zar nismo sami sebe izneli na glas kao najsnalažljiviju naciju u svemiru i šire? Ili i za to treba da tražimo strance na koje ćemo da se ugledamo?

Da pošaljemo sebe u ćošak i da se stidimo pred ogledalom tri minuta dnevno dok se ne vratimo sebi.

Upamtite: decembar je mesec poluinformacija.

Ako ne možete da razumete šta je to poluinformacija i koliko je ona štetna, ovde o tome nećete moći da saznate u potpunosti. Možda primer? Pa dobro, evo primera.

Kada saznate da je u Moskvi, u Rusiji, prošle godine prodato 25.000 palica za bejzbol, vi mislite da je to informacija. Međutim, stvar je sumnjiva: saznali ste nešto beskorisno i ne znate šta da radite sa time. Još uvek ne znate da je to poluinformacija. To saznajete sasvim slučajno, kada nehotice, krajem oka, ispod debelog sloja klikabilnih reklama jedva nekako prepoznate ostatak teksta u kojem piše da je u Moskvi, u Rusiji, prošle godine prodato 25.000 palica za bejzbol i 24 lopte za bejzbol… Pod uslovom da se ispod debelog sloja klikabilnih reklama uopšte nalazi ikakav suvisli sadržaj.

E, sad imate kompletnu informaciju, jer ovu vest možete do mile volje procesirati, možda se na kraju čak i zapitati čemu im služe palice za bejzbol ako nemaju lopte za bejzbol. Za lupanje tepiha? Za trešenje oraha i lešnika? Jeste moguće, ali nije verovatno.

E, tako.

Sad će se neko zapitati “a kako ja da znam da negde postoji dodatak onoj prvoj verziji informacije”. E, i treba da se to zapitate, mada je stvar očigledna: kada želite da komentarišete nešto, a nemate uvid u izvornu informaciju, pustite svoju verziju informacije da odmekne. Ne izigravajte budalu: vaš fejZbuk profil nije nacionalni informacioni servis i nema nikakve potrebe da baš vi budete prvi koji će neku poluinformaciju preneti.

Imalo bi se šta još reći, ali sad je vlasno na časak ućutati i neko vreme razmišljati. Jer poluinformacije u koje su nas uronili oni koje smo izabrali da nam vode državu mogu da pričine bolje trešenje oraha i lešnika nego bejzbol palice.

Da li je i vama muka od clickbait sadržaja? Okrenite postojanje tog smeća na korist: čovek može da doživi radost tantričkog nivoa kad na netu natrči na nešto zbilja kvalitetno, koji god kriterijum pod tim uzeli da potvrdite taj kvalitet. Recimo, Samuraji Skoja su izrazito naklonjeni sadržajima koji su istovremeno poučni i zabavni; a toga je malo, pa ne propuštamo da upremo prstom u te sadržaje kako bismo ih podelili sa vama. Evo (sic!) jednog takvog.

Za periodni sistem elemenata znate od osnovne škole. A ako ste imali rigidnog nastavnika hemije kao neki od nas, onda ste brzo naučili sve oznake hemijskih elemenata i upamtili karakteristike i važnost nekih od njih. Međutim, služe li čemu svi oni o kojima ne čujemo često ili uopšte? Recimo, rutenijum, osmijum, telur, talijum, skandijum, itrijum, bizmut, prometijum, a tek paladijum: znate li im svrhu?

Jednostavan, ali svakako zanimljiv prikaz pronaći ćete na interaktivnoj ilustrovanoj periodnoj tabeli elemenata. Klik na element će vam dati opšte informacije, dovoljne za brzi odgovor na pitanje “čemu služi”. Te informacije nisu izdašne, ali rešavaju žeđ za prvom informacijom, a dalje odatle…

Sadržaj svakako vabi na dalje istraživanje: ne mora vreme na netu da se troši samo na kučiće, mačiće i ostale nesuštastvene pasijanse. Eventualno, ako ste došli na neki anti-clickbait blog poput Suštine pasijansa, reći ćemo da ste na pravom mestu, a vi recite i ostalima za nas.

Jedna od poslednjih dilema čovečanstva:

Na čemu li je, suncetižareno, bio Luis Kerol dok je pisao tu knjigu?

(tnx Gaba via FB)

Vođa je toliko omiljen u narodu,
da svake godine mora da raspisuje Izbore.

Vesna Denčić

Utovar ne bi bio utovar kad ne bismo utovarili i poneku glupost sa neta. Valja se, što ono kažu seljaci sa grančicama ukradenog badnjaka dok nasrću na prolaznike po beogradskim ulicama u vreme slava i božićnih praznika. Sledi šema mentalnog sklopa muškarca koji tvrdi da razume žene.

Ne bismo smeli da pitamo gde se ovde sipa gorivo, jer možda među čitaocima ima dece.

Izazov za prevodioce sa engleskog: čik prevedite ovaj vic tako da ostane vic.

A conversation in the immigration office at airport.

Officer: Your name, Sir?
Passenger: Bakshish Abdul.
O: Sex?
P: Seven to eleven times a week.
O: No, no… I mean male or female?
P: No difference, male, female, sometimes camel.
O: Holy cow!
P: Yes, hole in cow too, but also hole in sheep, holes in all kinds of animals…
O: But isn’t that hostile?
P: Horse style, doggy style, free style, any style – you name it!
O: Oh dear!
P: No, no! Deer run too fast.

…Da, da, znamo. Stalno nam dolaze čitaoci i saopštavaju nam svoje tužne priče o tome kako su izgubili savet Alana Forda. Da ne bismo dangubili, hajde da to uradimo bez prenemaganja, iskreno i pošteno:

Ili sastavi sistemsku proceduru za utvrđivanje funkcionalnosti sistema ili ostani u nekoj vukojebini bez mogućnosti da pronađeš pomoć. Nemoj posle da pričaš kako nisi znao da je bilo očekivano da sve radi ispravno. Ovaj savet ne finansira niko, jer je On vratio sve parcijalne budžete do jednog, zatražio da se napišu novi u kojoj sve efikasno funkcioniše sa trećinom već nedostatnih para, te pokazao svetu kako se vodi Vlada na ponos i drku diku.

U dugoj i, kako se pokazalo, neuspešnoj potrazi za potencijalno najlepšim mestom na svetu, napokon smo shvatili da je metodologija potrage bila pogrešna. To što je trebalo da gledamo na suprotnoj strani sveta (ili, kako to rekoše u “Drugoj Zadužbini” Isaka Asimova, na suprotnoj strani Mlečnog puta), svakako nije bilo lako rastumačiti kako treba, pogledom u dvorište rođenog doma.

Ponekad su najbolja rešenja upravo ona nejjednostavnija. Upozoravamo: neka rešenja su najjednostavnija čak i ako ne izgledaju tako. Imajte to na umu, jer u presudnom trenutku neće biti nikog pored vas ko će biti u stanju da vas podseti na to.

Kad smo već na temu “imati na umu”: ako mislite da je vreme da promenite automehaničara, to verovatno znači da je vreme da ga promenite. Nažalost, mnogi to shvate u trenutku koji je veoma nezgodan za racionalno razmišljanje.

Pametnom dosta.

A kad već potegosmo literaturu…

E, a tako je bilo nekad, ali nije više tako. Danas policiju vode doktori nauka, a pozornici su načitani iha-haj, uvek spremni da rasprave metodologiju konstrukcije dugih rečenica u “Jeseni patrijarha”, sa posebnim osvrtom na debatu o tome da li se poslednje poglavlje tog romana zaista sastoji od jedne rečenice ili su posredi dve rečenice, ali se ta dugo očekivana tačka, na mahove jedini predmet razmišljanja i čitalačke žudnje, negde netragom zagubila.

Da se razumemo jednu stvar – sad, pa za svagda. Poželeti nekome prijatan ručak u toku Velikog božićnog posta nije nikakva provokacija, već stvar lepog vaspitanja. Osim toga, Suština pasijansa zastupa stav o sveopštoj zabludi koja o postu vlada. Ponovićemo po deseti put (ako nije i dvadeseti): svrha posta nije u odricanju od hrane čiji sirovinski sastav je, tobože, neusaglašen sa specifikacijama Sabora u Nikeji pre 1700 godina. Svrha posta je u odricanju od zlih misli, što svakako možete upražnjavati bez obzira na religiozne tendencije i sadržaj jelovnika. Suština fizičkog posta, onog koji podrazumeva gladovanje ili jedenje suvog lišća, nekada je bila u racionalizaciji zimskih zaliha hrane. Zato su razlozi za upražnjavanje fizičkog posta prestali otkad živimo na savremeni način: hranu je moguće distribuirati i skladištiti i onda kada nije moguće da se ona ulovi ili prikupi u prirodnom okruženju.

Istina, razlozi za upražnjavanje fizičkog posta su ponovo postali aktuelni otkako je On proklamovao da je sasvim u redu raditi od jutra do sutra šest dana u nedelji i za taj rad dobiti najviše zakonom propisan minimalac. Taj oblik posta se odnosi čak i na odbacivanje otpadnih materija iz tela u toku radnog vremena, jer nametanje uzdržavanja od prirodnih nagona je osnovni resurs uterivanja discipline u robove. Ali to je neka druga tema o kojoj treba da razmišljate kada sledeći put izađete na biračko mesto, a ne sada i ovde. Mi i dalje mislimo da dobar komad mesa ne mora da bude prevelik, ali je veoma prikladno kad se taj komad pripremi znalački, poput ovih traka junećeg vrata koje su pre prženja u voku odležale u kurkumi i začinjenom maslinovom ulju.

Provokaciju u slikama poput ove vide samo oni koji u životu čekaju da im se nešto dobro desi. A neće se desiti ništa. Ili ćeš uzeti stvar u svoje ruke ili ćeš nadrljati. Daleko bilo, ali to je tako. I kao što rekosmno: post je, valja se osloboditi zlih misli. Isterajte zlo, uterajte dobro. Prijatan ručak vam želimo.