“Poslušaj ovo”, reče Marinko, “ja ovo slušam već dvanaesti put i ne mogu da prestanem.”
I klikne na link na Cevki ka ovoj izvedbi.
“Ma, slušaj ti ludaka šta radi sa Hammond krmačom! Leti perje, jbte!”
Eh, moj Marinko… Godinama već delimo raznu muziku koju svira ovaj čovek. I opet se čudimo tom ludilu. Može biti da je to zbog sve one rakije koju smo noćima zajedno pili slušajući tu muziku.
A ja – odavno sam prestao da se čudim kad sinhronicitet zadrma celu sliku oko mene. Jer baš te večeri kad me je Marinko dočekao ovim snimkom, poneo sam mu USB fleš sa nekim starim gusarskim ulovom na kojem se našlo i nekoliko albuma Briana Augera.
Taj čovek je jedna od retkih perjanica britanske scene koje su sedele na dve žanrovske stolice. Specijalizujući se za Hammond B3, električne orgulje koje mnogi tezgaroši kod nas nazivaju “krmača” – rekao bih, sasvim opravdano – Auger je paralelno upražnjavao klasični rock (najčešće kao vrlo tražen session muzičar) i ono što se kasnije artikulisalo pod imenom jazz fussion, u ovom brlogu kao pečen autor i fenomenalan instrumentalista.
Saradnja sa grupom Trinity i pevačicom Julie Driscoll je dovela do prvih objavljenih snimaka za Augera i tada je nastao vektor po kojem je i danas poznat. Četiri autorska albuma tog sastava (poslednji bez Julie Driscoll), neki albumi na kojima su sarađivali, te popriličan špil singlova, pretekli su kao vredna zaostavština burne scene kasnih šezdesetih u Swingin’ Londonu, za muziku najzanimljivijem gradu Evrope (a možda i na svetu) tog vremena.
Današnja pesma “Red Beans and Rice“, koja nije autorski rad Briana Augera i grupe Trinity, nego ju je potpisala ekipa koje je poimence činila tadašnji sastav Booker T. & The MG’s, najpre je objavljena kao singl 1967. godine, a potom se našla i na drugom albumu grupe Definitely What! (1968).
Prvi pravi projekat Briana Augera je ostao u slatkim šezdesetim. 1970. godine, posle nekih neuspešnih ideja, Auger osniva slavni projekat Brian Auger’s Oblivion Express, koji u raznim inkarnacijama do danas pretiče kao sigurna luka između desetina raznih projekata koje je ovaj neverovatno vredni muzičar vodio ili u njima učestvovao. Osim muzike koja izaziva neodoljivu potrebu za skakanjem i ispijanjem nepristojno velike količine alkoholnih pića, zaostavština ekipe Oblivion Express je i u tome što je predstavljala regrutni centar za još slavniju grupu Average White Band, koja svakako ovde zaslužuje svoju posebnu stranicu.
Pažljivi čitalac će se svakako setiti mog omiljenog rada na kojem učestvuje Brian Auger. To je projekat Access All Areas (1993) koji je rađen u ortakluku sa Ericom Burdonom. Čak i da niste slušali tu svirku, a da poznajete tu dvojicu, bilo bi vam lako da pretpostavite šta se desilo kad su se zajedno latili Muzike Koja Traži Mnogo Piva. Pisali smo o tome, a boga mi i slušali to ludilo, na stranicama Suštine pasijansa, a to čak ne beše prvo naše druženje sa Brianom Augerom.
E vala, neće ni ovo biti poslednje.