„That’s really a strange choice you have there“, reče mi prodavac u Roxy Music Shopu usred Bratislave.
Eh, cela ta nabavka krenula je od starta naopako – od nekih 6 prodavnica ploča u gradu njih tri rade tek od 2 popodne, taman u doba kada je trebalo da sam nekoliko hiljada stopa iznad u vazdušnom prostoru. Od preostale tri, prva ne radi zbog novogodišnjeg popisa. OK, sledeća je 5 minuta peške dalje, ništa strašno… sem što ni ona ne radi iz istog razloga. Do poslednje prodavnice treba mi još desetak minuta, što obično nije komplikacija – no, obično ne kotrljam prepun putni kofer čiji točkići zapinju međ’ kamenim kockama kojima je popločan čitav taj deo grada.
Sve muke nestaju kada ukapiram da prodavnica radi, i da ima izloženih nekih par stotina ploča… što ponovo prelazi u razočarenje nekoliko minuta i nekoliko desetina pregledanih omota kasnije – preko 90% ponude je isključivo heavy metal i ponešto prog rock. Aman! Ipak uspevam da izvučem tri albuma kojima sam se baš obradovao te ih predajem prodavcu koji me začuđeno gleda i izgovara onu rečenicu s početka.
Izem ga, bratac, kontam da je reč o potpuno dijametralnim žanrovima i da tebi, koji si ostao večno zakucan u jednom uskom ogranku muzike, izgleda neverovatno da neko može da uživa u zvuku koji je toliko različit. Naime, ako čulo ukusa volim da dražim i slanim i slatkim i kiselim i ljutim i gorkim, čulo vida nekim prelepim pejzažem ali i strobo svetlom nekog zadimljenog kluba, zašto bih čulo sluha ograničavao i osudio na relativnu monotoniju? Objasnio sam mu da je prvi album najbolje od šezdesetih, drugi najbolje od sedamdesetih, treći od osamdesetih, a onda sam iz kese izvukao ploču koju sam kupio u Pragu, dan ranije, i rekao da zaključujem opus najboljim od devedesetih.
S leva na desno:
PINK FLOYD – RELICS: Kompilacija ranih singlova benda, B strane singlova i prethodno neobjavljena pesma „Biding My Time“, sve snimljeno u periodu ’67-69. godine.
WARSAW: Bio jednom krajem sedamdesetih jedan bend koji je snimio nekoliko pesama ne objavivši ih (sve do polovine devedesetih kada je izašao ovaj album). Zvao se prvo ovako, a onda su promenili ime i od tada znamo za njih kao Joy Division.
BRONSKI BEAT – THE AGE OF CONSENT: Jedno od boljih izdanja pop muzike polovine osamdesetih, prvi album benda i jedini na kojem je pevao Jimmy Somerville (odmah po njegovom izlasku osnovao je The Communards). Biser albuma je „It Ain’t Necessarily So“ (već smo je pominjali na ovim stranama pre godinu i po dana u tekstu „Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“), maestralna obrada Geršvinove numere iz opere „Porgi i Bes“ koja izražava skepticizam prema tvrdnjama iznesenim u Bibliji.
MASSIVE ATTACK – LIVE AT ROYAL ALBERT HALL 1998: Šta reći, koju posluku porati? Nije potrebno dodatno objašnjenje…
S obzirom na činjenicu da smo sve pomenute bendove već imali na ovim stranicama, neka današnja muzička ilustracija bude nešto sasvim peto, i neka nas podseti na to kako potpuno različiti žanrovi ipak mogu da funkcionišu zajedno…
Prepoznah omot na jedan, a nisam ga video dugo.
London, novembar 1978. majka rešila da povede sestru i mene na šoping turu, dok su dve žene i devojčica iz Beograda i jedna koja ih je sačekala u Londonu (druga žena iz Beograda je Mila, blagajnica iz JAT-a s kojom se moja majka družila, žena iz Londona je Milina rođaka Milica na usavršavanju znanja jezika posle uspešnog diplomskog na FDU sa dramom “Kamen za pod glavu”) tumarale po radnjama sa tekstilom, ja sam se izgubio u najvećoj radnji sa pločama koju sam do tada video. Došavši do slova “P” odmah pronađem gde je Flojd (negde do februara 1979. sam intenzivno slušao Pink Flojd, razlog je jedna sedmakinja Dejana iz škole Ljuba Nenadović koja je živela na samom kraju ulice Vladimira Rolovića u Žarkovu s kojom sam se držao za ruke na letovanju na Jakljanu te 1978. godine i koja je obožavala Pink Flojd), pogledam šta imam, šta nemam, šta nije objavljeno kod nas, šta mi ćale već nije doneo, a pre svega na novčanicu od pet funti u ruci. I kupim Relics.
Kao ni Dejana, ni ploča se nije dugo zadržala kod mene, i Dejanu i ploču sam poslednji put video otprilike u isto vreme početkom 1979. godine. Dejanu ne znam ko mi je uzeo, a ploču je odneo da je nikad ne vrati Goran koji će za manje od godinu dana postati gitarista Pilota, Goran za koga sam dugo mislio da smo neki rod, brat od tetke ili tako nešto, ali to je već neka druga priča.
Tvoj Relics je imao crvena slova imena grupe i albuma 😀 kao što moj primerak još uvek ima 😉 Svako ima svoju priču o albumu Relics. Moja priča je jednostavnija od tvoje, a nema nijednu apoziciju osim jedne stilske: beše to prva ploča koja mi je stigla iz Porthmadogga, od COB Records, s proleća 1982…