Једна од пре: опет под платанима

Слабо стижем да идем у госте, а још слабије да путујем из других разлога, па се онда вртим све по истим местима. Зато прибегавам другом трику – пустим да се места сама мењају. Треба само сачекати.

Јер, овде сам већ био. Ал’ то је моја стара улица, живописна већ због тих платана. Крошње су се овако саставиле још пре четрдесетак година, а коловоз није шала, ово је прављено да издржи теретни саобраћај ка Комбинату, чија се главна капија назире на крају улице. Овде могу да се возе четири аутомобила упоредо.

Добро, више не, јер увек има паркираних, због дућана са непарне стране и станова с парне. Ово је снимљено само четири сата након оне јучерашње.

e70_00743~20161025_13_20_44

Кажу да, ко погоди мету, промаши све остало. Е па нећемо тако, ево контре.

Тј ево шта ми је било иза леђа у том тренутку (добро де, двадесетак секунди касније).

e70_00744~20161025_13_21_10

(велика и велика)

Не иду ми у главу људи којима смета лишће. Овако док је суво. Гледао сам децу како газе кроз хрпе и уживају док слушају какву галаму праве. Јесте, хоће да зачепи олуке и решетке од канализације, али то није разлог да се све скупи у кесе и однесе. Ваља оставити нешто да нахрани травњак. Има код Томаса Мана на једном месту прича како су сељаци у неком селу уместо сламе скупљали лишће из шуме да простру стоци. Што је одлично радило две-три генерације, а онда им је шума цркла.

Но, ово је град и ту је природни циклус нешто другачији. Једном ће неки од ових платана да падне, па ће онда неко да укаже на опасност, па ће неко врло повољно да их посече и чак бесплатно однесе, а ко буде куповао дрва за огрев од њега исто неће превише да плати, а онда ће град да посади ново дрвеће.

Што се тиче тог зрна од прекјуче… у ствари је довољно добро и овако, него ме ухватио синдром Антонионија и Блејд ранера, да увећавам до бесконачности, па ми сад нешто смета што се та капија комбината не види како треба. Можда ипак треба измислити ону машину што уклања неоштре пикселе.

Него, гледам како достижемо амерички стандард. Од тринаест возила на обе слике, у боји су један југо и онај камион, остало је сиво у боји сулундара. Од три девојке у кадру, у боји је нула. Вади их баба у црвеним чакширама на првој, жути киоск, црвени кров на кафани иза пруге и на другом киоск, жута фасада зграде лево, бордо жардињере и зелени тепих испред кафића на другој, те саобраћајни знаци. Као у оном вицу, боју смо трефили, сад још само димензије.