In memoriam: John Wetton (1949-2017)
Znali smo da je Majstor bolestan: borio se sa okrutnom bolešću već dugo. Pre godinu i po dana su mu izvadili loptu mase 1 kg iz stomaka, a od onda je prošao nekoliko ciklusa otrova. Najzad, vest o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto je stigla juče: umro je u snu, mirno.
Pogledali smo unazad i videli mnogo odlične i sjajne muzike koju je ostavio svetu. Sa tragom sete smo došli do zaključka da je te muzike toliko da ćemo lako i dugo slaviti njegov život. Recimo, ovako:
Recite slobodno… Evo, ja ću reći za vas: sunce ti žareno, kakva muzika!
U ovakvoj muzici John Wetton je plivao kao riba u vodi. Ostavio je značajan trag u progresivnom rocku Engleske i sveta kao basista, pevač i autor muzike. Niko nikad neće prebrojati koliko je koncerata odsvirao u bendovima i projektima u kojima je, uvek vredan kao mrav, učestvovao tokom pedesetak godina karijere. Najbolje ga pamtimo u tri velika projekta: kao frontmena grupe King Crimson (1972-74), sa kojom je snimio tri značajna albuma; kao osnivača i frontmena grupe U.K. (1977-80) i kao osnivača, frontmena i glavnog autora u supergrupi Asia (1981-85, 1989-2016), sa kojom je postigao značajan komercijalni uspeh.
Izvedba koju danas slušamo je zabeležena na reunion turneji grupe U.K. po Japanu 2011. godine, gde je Wetton poslednjih tridesetak godina imao blanko ček kao honorar kad god poželi da svira. Multiinstrumentalista pored njega je Eddie Jobson, suosnivač grupe U.K. i jedan od najvećih genija progresivnog zvuka u Engleskoj. Inače, Jobson je koautor ove pesme, po imenu “In the Dead of Night” čija matična verzija otvara prvi album grupe U.K. (1978).
No, tri pomenuta benda ni izbliza ne čine sve na slisku referenci ovog majstora. Wetton je prve snimke vredne pažnje zabeležio u grupama Mogul Trash i Family, s početka sedamdesetih. Kada je Fripp raspustio prvu inkarnaciju zabavišta, dospeo je u Roxy Music, Bryan Ferry Band, Uriah Heep, čak je očešao i skoro celu godinu proleterskog staža u grupi Wishbone Ash. Broj i reputacija muzičara sa kojima je sarađivao na sve moguće načine – od koncertne tezge i studijske ispomoći do aktivne autorske saradnje – toliki je da bi to bilo teško nabrojati. Ipak, da pomenem samo najznačajnije: Phil Manzanera, Peter Banks, Steve Hackett, Brian Eno, Roger Chapman… Potražite sami još i ne čudite se ako utvrdite da na toj listi nešto nedostaje. No, red je da pomenem i to da je Wetton stigao da snimi i šest studijskih i petnaestak živih albuma pod sopstvenim imenom, u sporadičnom tempu.
I nikad se nije kompromitovao; tokom cele karijere je održao ideju, integritet i reputaciju dobrog momka koji zna šta radi i to radi veoma dobro.
Upravo je ova osobina učinila da John Wetton zasluži veliko poštovanje svih. Slobodni ste da ne volite ništa od muzike o koju se on očešao, jer o ukusima se ne može raspravljati. Međutim, ne možete da kažete bilo šta loše o tom čoveku, jer je cela njegova karijera bila jedno neprekidno dokazivanje i potvrđivanje vrednosti. Muzika koju je stvarao i svirao uglavnom ima trajnu vrednost.
To će učiniti da njegovo ime ostane zabeleženo u pamćenju ljubitelja. A na nama će biti da skrenemo pažnju na tu sjajnu karijeru.
Skrećem vam pažnju na jednu trivijalnu, ali korisnu stvar. Ako vam je iole stalo do muzike poput ove koju smo danas slušali, takve da ne služi za razbibrigu, već zahteva intelektualni napor da bi vam potom vratila mnogo više, a ne poznajete je onoliko koliko biste želeli, John Wetton je jedno od korisnih imena čijim tragom karijere treba da istražujete. Za početak, istražite te sporadične saradnje koje imao sa pojedincima i bendovima, pa neka vam ne bude teško da u tim prilikama pustite pipke i oko tih drugih referenci. A u svakom času možete da se vratite velikim bendovima u kojima je Wetton zaslužio slavu koju je imao, odmarajući se od potrage slušajući, recimo, albume Red (1974), Danger Money (1979) ili Asia I (najprodavaniji album na svetu 1982!). Preporučujem i odlični solo album Caught in the Crossfire (1980), na kojem uz Wettona sviraju neki momci koji su prvoligaši engleske scene.
Dok čujete ponešto od toga, znaćete i sami kuda dalje. Stih na poslednjoj pesmi koju je u životu snimio u studiju, sa albuma Gravitas (2014) grupe Asia, dobar je epitaf:
Think the best of me, till we meet again.
Till we meet again. Počivaj u miru, Maestro.