Sve što sada mogu da ti kažem

Ryana Adamsa možemo da posmatramo i kao neku vrstu Džonija Štulića. Od kada se pojavio na muzičkoj sceni kao solista, a to je bilo 2000. godine, zasipao nas je svojim, uglavnom vanserijskim, pesmama. Njega je vrlo teško definisati kao autora, a ako ste pazili na času, Šef je pre neku godinu dao opširan pregled njegove dotadašnje karijere zaključivši: “Nestrpljiv sam da čujem nove materijale Ryana Adamsa.”

Ono što je mogao da čuje na albumu koji je snimio posle objavljivanja priloga ne verujem da mu se svidelo. Sarcastic smile

Једна од пре: еј бре, пролеће!

Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.
Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.

e70_03451~20170324_14_12_38

Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.

Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…… Nastavite sa čitanjem >>

Umetnost umiranja

Savremenici Georga Harrisona opisuju kao mirnog čoveka koga bi svako poželeo za prijatelja. Istovremeno, važio je za vrlo emotivnog i skromnog čoveka u trenucima kada je histerija za Beatlesima dobila mitske razmere. Eksperimentisanje sa halucinogenima su mu otvorila vrata percepcije i duhovno buđenje, što ga je povelo na put samopreispitivanja i interesovanja za hinduizam. Jednom prilikom je rekao kako je na tom putu mislio da mu “jogini sa Himalaja” trčkaraju po glavi.

Tokom svog “buđenja” Beatlesi su otišli u Indiju, a Harrison se vratio kao promenjen čovek.… Nastavite sa čitanjem >>

Kult ličnosti

Izraz “kult ličnosti” se koristi za nekritičko hvaljenje i isticanje osobe, a postao je popularan u politici od trenutka kada ga je Nikita Hruščov upotrebio kako bi se obračunalo sa nasleđem Josifa Visarionoviča Staljina. Često podseća na religiju jer je u društvu sve podređeno “velikom vođi”. No, ako ste mislili da je ovaj izraz izmišljotina Hrušćova, grdno se varate. Danas kod Srba popularni nemački sociolog/filozof/pravnik/politički ekonomista Max Weber je u svojim radovima definisao “harizmatičnog vlastodršca” koji svoj kult gradi na medijskoj manipulaciji i propagandi od strane države, posebno u totalitarnim režimima. Da ne zaboravim, izraz Personenkultus je upotrebio i drug Marx u pismu političkom aktivisti Wilhelmu Blosu

Danas je ovaj izraz pomalo izgubio svoju vrednost. Ako Kim Kardashian (bljak) ima 50 miliona pratilaca na Instagramu i Twitteru, možemo slobodno reči da se radi o svojevrsnom, modernom kultu ličnosti.… Nastavite sa čitanjem >>

O Suzi, čija li si…

U seriji priloga o pesmama koje su postale slavne u tuđoj izvedbi, pa čak i učinile slavnijim druge izvođače, a ne one koji su pesmu napravili, danas se prisećamo jednog od najvećih hitova šezdesetih, a otkrivamo da estradne smicalice nisu stvar novog datuma.

Dakle, evo originala.

Hajde sad, neka podigne ruku svako ko je mislio da je ovo matična pesma grupa Creedence Clearwater Revival…. Ne, čekaj: biće lakše ako podigne ruku onaj jedan koji je znao da to nije njihova stvar.… Nastavite sa čitanjem >>

Dečak koji je bio ispred svog vremena

Poslednjih desetak godina svedoci smo da već etablirani muzičari rado posežu za “klasičnim pesmama”. Verujem da nije u pitanju njihov ego trip već način da se iz naftalina izvuku mnoge od zaboravljenih pesama XX veka kako bi se približile mlađoj publici. Tako je, recimo, Rod Stewart izdao čak pet albuma na kojima peva standarde, a Bob Dylan se upustio u istraživanje Sinatrinog repertoara i, kako mi se čini, ne misli da se zaustavi.

Stewarta i mogu da razumem kao vrhunskog pevača, ali Dylana nikako – celi život sam se bavio njegovim pesmama, a ne pevanjem.… Nastavite sa čitanjem >>