Lena

Jedan od mojih najstarijih virtuelnih prijatelja na Facebooku je Đorđe Ilijin. U stvari, on i ja se posredno družimo decenijama, praktično od trenutka kada sam 1978. godine kupio prvi album beogradske grupe Tako. Muzika ove grupe, uz onu koju je iza sebe ostavila još jedna o kojoj se malo govori, Igra staklenih perli, brzo se preselila u legendu.

Za šta su oni ponajmanje krivi.

Albumom Not an Ordinary Life (1974), Korni grupa je pokazala da domaći muzičari mogu da se nose sa svetskim. Simfo-rok je bio popularan, volela se komplikovana muzika, a svirati tako nešto bilo je izazov i mogućnost isprobavanja najrazličitijih ideja. Dušan Ćućuz, veteran beogradske scene (ex-Džentlmeni, Opus) želeo je da osnuje sopstvenu grupu i potražio je istomišljenike. Nije sve išlo tako lako, jer nije bio spreman na kompromise, ali se posle godinu-dve, uz Ćućuza, ustalila postava: Đorđe Ilijin (klavijature, flauta), Slobodan Felekatović (bubnjevi) i Miroslav Dukić (gitara).

Fama o njihovim fantastičnim nastupima proširila se među ljubiteljima muzike. Iako su bili jedna od predgrupa na čuvenom koncertu kod Hajdučke česme Bijelog dugmeta, izdavači su ih potpuno ignorisali. Imali su “jako” obrazloženje – nisu komercijalni.

Po običaju, Slovenci su bili preduzimljiviji, pa su Tako potpisali ugovor sa ZKP RTLJ i snimili debi album Tako (1978). To što su na njemu predstavili bilo je veoma interesantno. Bila je to neobična mešavina simfo-roka sa primesama psihodelije i klasike, vrlo originalna i odlično odsvirana. Mana albuma je katastrofalno loša produkcija, koja je uglavnom “udavila” detalje. Recimo, u uvodnoj numeri “Probudi se” i na slušalicama jedva da se čuje fenomenalni “sitan vez” Dukićeve gitare u drugom planu.

No, mene je najviše dojmila “Lena”. Za proteklih 40 godina, ko zna koliko puta sam je čuo. Svirala mi je u kolima, služila je kao muzika za relaksaciju u raznim trenucima, a našla se čak i na tinejdžerskoj kaseti specijalno pravljenoj za “one stvari”. Mnogo puta sam se pitao šta je Ilijinu bila inspiracija za ovaj instrumental kada iz njega zrače ljubav, nežnost, lepršavost… Jednom rečju – lepota. Negde sam pročitao da mu se ćerka zove Lena, a juče sam ga i direktno priupitao na šta mi je odgovorio:

Inspiracija mi je bila očinstvo, preporod, razmnožavanje, venera, ljubav prema životu…

Napokon sam saznao.

Tako su za sobom ostavili još jedan album, U vreći za spavanje (1980), koji nije popravio stvari kod domaće publike. I mirno se razišli posle oproštajnog koncerta 1981. godine. Deceniju kasnije oba albuma su objavljena (sa bonusima) na vinilu za stranog izdavača, a 2010. kao CD izdanje u Brazilu(!?). Na moje veliko iznenađenje, na par portala koje se bave ovakvom muzikom naišao sam na recenzije koje o grupi govore u superlativima, pa nije zgoreg da citiram jednu od njih:

A truly outstanding band, easily the best I’ve ever heard from Yugoslavia, possibly the best in all of Eastern Europe! Their debut contains an absolutely amazing 16-minute track called “Druga Strana Mene.” The rhythm section riffs like possessed maniacs, while guitar solos spew forth like fiery magma spurting out of a volcano. String-synth is the dominant instrument, and keyboardist Dorde Ilijin wields it like a flamethrower. He also plays some incredible flute, and adds a touch of harmonica. There are some incidental vocals on a couple of tracks, but it’s by and large instrumental. Their belated second album, U Vreci Za Spavanje, is totally instrumental, and is if anything even more mindblowing. Taking the cue from “Druga Strana Mene,” this album includes still more tortured, blowtorch riffing on tracks like the breathtaking “Senke Proslosti” and the 10-minute epic “Price o Leni.”

Sledeće što ću da pitam Đoleta je da ne planiraju neke “povratničke” svirke… E, to bih voleo da vidim.

– * –

Verovatno se pitate šta je bilo sa Lenom? Odavno je porasla, živi u Njujorku i radi kao prevodilac…