Zabrinut za decu

This is the end of the age of the innocent
One more game before they go
This is the end of the age of the innocent
What will we leave them with
Suppose we’ll never know

Ne, neću da se bavim politikom. Rešio sam da tokom ovog kruga političke groteske apstiniram od cinizma i zabijem glavu u svoju brigu. To što sam zabrinut za svoje dete i svu decu iz svoje okoline, druga je tema. Ovog puta se bavim fenomenom čoveka čiju muziku neizmerno volim i koji je relativno nedavno objavio pesmu pod ovim naslovom.

Poslušajte. Poslušajte lagano, strpljivo i bez ikakve predrasude, ako nije previše da tražim tri stvari u jednom pokušaju (i četvrto: pojačaj to malo, jebote!). Mislim da će se isplatiti.

Retoričko pitanje za danas glasi: kako je moguće da Jeffu ni posle više od pedeset godina na muzičkoj sceni (i preko sedamdeset na životnoj) nije ponestalo ni trunke entuzijazma da gura dalje, i to u onoj niši u kojoj je jedan i jedini, van svih kategorija?

Jeff Beck je svoj najnoviji studijski album Loud Hailer objavio jula 2016. godine. Jedanaesti studijski rad pod svojim imenom, osamnaesti ako se računaju Jeff Beck Group i razne saradnje i ko zna koji po redu ako se uračunaju počeci u grupi Yardbirds i sve diskografske jedinice od tog doba, album je izašao u času kada niko više niti traži niti očekuje od Jeffa da bilo kome dokazuje bilo šta.

U času objavljivanja, sve se već odavno znalo, sve je bilo moguće i sve prihvatljivo kada je reč o sviračkom umeću i autorskom kapacitetu Jeffa Becka. Niko mu ne bi uputio ni mrgodan pogled, kamoli prekornu reč, kad bi se, poput većine svojih ispisnika, ugnezdio u kolosek manirizma i tako dočekao duboku starost, jednom u godinu ili dve izbacujući novi dosadni kondicioni trening pravo iz studija na tržište. Tako bi pogonio interesovanje za svoje koncerte, a Jeff mrtav ‘ladan napuni čak i Tokyo Dome, što je mesto gde najbolji muzičari zarađuju najviše šuške u sekundi na svetu, i dostigao duboku starost bez ikakvog rizika, povlačeći samo trivijalne zicer-poteze do svog veka.

Ali, ne. Jeff se ne zadovoljava time da surfuje na talasu stare slave. I koliko god pokušavao sebe da predstavi kao klinca iz ulice i da neprekidno podseća ljude na to da ga pretvaranje starih kamiona u dragster-monstrume zanima više nego svirka, on zapravo postaje još veći zbog tog hroničnog odsustva traženja pažnje. U međuvremenu, on i rečju i delom tvrdi i dokazuje da se ne može ići napred gledajući unazad: traženje novih horizonata on smatra stalnim izazovom.

To što je Jeff Beck ovog puta uradio jedan je od najboljih eksperimenata koje je preduzeo u celokupnoj karijeri. Elem, spetljao se sa dve cure (koje mogu deca da mu budu) i sa njima, u ravnopravnom autorskom kapacitetu, sastavio i snimio gitaristički album modernog zvuka koji izaziva žmarce u talasima, a većina od 11 numera su pesme koje zavređuju da im se često vraćate.

Gitaristkinja Carmen Vanderberg i pevačica Rosie Bones su deo engleskog benda Bones (nemojte ga pobrkati sa istoimenim američkim bendom). Do upoznavanja je došlo slučajno, na žurci kod Rogera Taylora (bubnjara grupe Queen), a Jeff je prepoznao iskrice kompatibilne kreativnosti koja je dovela do saradnje. Reče u nekom intervjuu kako je devojkama predložio neke muzičke teme, dajući im na volju da same smisle i spakuju sve što žele; kasnije je tvrdio da su se pojavile sa materijalom koji je zvučao kao da su mu čitale misli. I to je bilo to: došlo je do kreativnog “klika” i kostur materijala za album je bio sastavljen za samo nedelju dana.

Jeff & Bones

Bilo bi teško izabrati najbolju numeru na albumu. Ovde pobeđuju neke moje stare predrasude i ja pred vas izvlačim meni najdražu, “Scared for the Children“. Pritom moram da vas upozorim da zvuk na toj pesmi ipak nije reprezentativan za album; u takve bi se ubrojale uvodna pesnica u čelo “The Revolution Will Be Televized“, tehno-orijentisana ekstravaganca “Pull It” i narativna “The Ballad of the Jersey Wives“.

Taman toliko duga da se o njenoj radiofoničnosti u 21. veku može raspravljati, pesma “Scared for the Children” je tematski dobar uzorak sa albuma: to je socijalno angažovana prozivka površnosti današnjeg vremena i otuđenja koje počinje već u sopstvenoj kući. U ovoj pesmi, bolno koliko to samo može da bude, roditelj govori o brizi za svoje dete zato što nema ni motivaciju da se tim detetom bavi niti ideju kako bi to trebalo da čini.

U muzičkom smislu, ovo je klasično struktuirana rock balada dobre melodije, koja umesto “mosta” ima klasičan gitarski solo. Šokantni deo solaže dolazi na koti 4:37, kada umesto očekivanog pevanja kreće još jedan krug soliranja. Osim što je to neobično i za današnje vreme nesvakidašnje kao produkcijsko rešenje, Jeff postiže još jedno podizanje slušaoca, nakon što ga je već proveo kroz pola minuta bestežinskog stanja, kad je solo prvi put razvio u forte. Nije da ovo prvi ovakav primer, ali ja u ovom času ni pod pretnjom ne bih uspeo da se setim nekog sličnog primera (mnogobrojna polučasovna gitarska testerisanja The Allman Brothers Band ne računam), pogotovo ne ovako vešto upakovanog.

Moj drugi izbor na ovom sjajnom albumu, takođe penzionerski orijentisan, bila bi balada “Shame“, spakovana u retro-duhu pedesetih. U njoj Jeff obuzdava samog sebe na način koji se u njegovom sviranju čuje izrazito retko; i upravo u tom uzdržavanju od egzibicije prepoznaje se rad velemajstora. Što bi ono rekao Dok Holidej, pravi revolveraš se prepoznaje po tome što bolje od drugih zna kad ne treba potezati

Loud Hailer

Rekapitulacija: ako niste čuli ovaj album, a volite moderni gitarski zvuk i još više volite dobra iznenađenja, krajnje je vreme da poslušate Loud Hailer. To je koherentno i pažnje vredno autorsko delo, a neki od nas mu se raduju i na stoto slušanje. Čak, usuđujem se da kažem: Loud Hailer je remek-delo kakvo se malo puta čulo u celokupnoj karijeri velikog gitariste.

Hteo sam da uporedim ovaj album sa albumom Blow by Blow (1975), pa sam najpre pomislio “ne, zaboga!”… A onda, već sledeća misao je bila: “čekaj malo, a zašto da ne?” Nije to, doduše, ni po čemu prelomni album u Jeffovom opusu i karijeri, kao što je to zaista bio Blow by Blow, ali prelomnih izdanja u muzici tog čoveka odavno više nema. Ima samo ideja koje se realizuju valjano i, teoretski°, onih koje ne dospevaju daleko. Ali, Jeff je imao hrabrosti čak i da redefiniše svoj stil sviranja pod stare dane, a kamoli da eksperimentiše sa omladinom. On je sam rekao da je bio svestan dva jedina moguća ishoda, oba u zonama krajnosti; verovao je u uspeh jer on ima tu sreću da mnogo kontaktira sa publikom i zna kakvom muzikom može najbolje da je zadovolji. Ako je to i bilo igranje na jednu kartu, bio je to jak adut.

Posle svega, jedini problem je onaj koji mi sami pravimo: generišemo očekivanja, ne razmišljajući o tome da bi Jeff mogao da napuni osamdesetu pre nego što se ponovo odluči da sastavi studijski album. Očigledno, dobrog je zdravlja uoči 73. rođendana: nedavno je završio turneju po Japanu gde je predstavljao ovaj album, pa su on i Buddy Guy napravili seriju svirki u Americi, a današnji dan je verovatno proveo u garaži, kao i obično. Možda nikad više neće snimiti album; možda će objaviti nešto kroz dve nedelje ili tri meseca. Naučili smo nešto o njemu: oni što se čude na bilo koji potez Jeffa Becka, očigledno o njemu ne znaju mnogo.

 

______________
° Kažem “teoretski”, jer evo već 35 godina istražujem muziku Jeffa Becka i čekam dan kad ću otkriti još nešto vredno zaobilaženja; zasad je to samo jedan album na čijem je omotu zavrnuo rukave na šarenom sakou i dozvolio sebi luksuz da se posveti pevanju mesto sviranju; ne, neću vam dati ni ime tog albuma niti link na njega.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *