Историја екраноспаситеља (1)

Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.

Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.

ssavior_skajpДакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…

Тог тренутка сам на диску имао већ неколико десетина хиљада фотки. Још боље, убрзо сам кренуо у пројекат преснимавања старих негатива, па на крају и скенирања позитива фотки чији су негативи изгубљени. И приде нисам престајао да фоткам, дакле ово би било идеално да ми врти те фотке, да се подсетим шта је било…

Три године касније, редовна замена нечега дотрајалог у рачунару и… пошто нова верзија нечега неће да ради са оним старим, ето најзад инсталишем ту седмицу. Па онда, хајде нека врти те слике, онако како га је Мајкрософт написао.

Лепо… али. Немојте никад с режисером ићи на представу. Немојте седети поред музичара на концерту. Немојте бити у просторији кад програмер користи туђ софтвер. Овај савет је бесплатан али може да вас кошта живаца.

Као прво, Мајкрософт је замислио скрин сејвере као безазлене црталице којима не треба ништа, тј као програме који садрже све што им треба да би радили. Међутим, један од програмерских аксиома вели да “сваки програм жели да буде база података кад порасте”.  Чак и ако напишете баналну игрицу, мораћете негде да запишете шта је играч како подесио, колико бодова је ухватио, да снимите стање ако игра траје мало дуже па он пожели да прекине и настави касније. А то већ значи да снимате податке негде. То негде може да буде безазлен текст фајл, али врло брзо се дође до тога да томе треба нека организација.

Какве то има везе са врћењем слика по екрану? Па, те слике треба да се врте насумично; да би се нешто вртело насумично треба прво да буде на некаквој гомили из које ће да се вади. Та гомила је, дакако, фолдер са сликама. Што врло брзо пуца у мом случају, јер имам фолдере по годинама, почев од 1955, а Мајкрософтова вртилица то чита испочетка сваки пут. Дакле, прикаже прву слику коју нађе, увек исту (невероватно како брзо то почиње да нервира), док та стоји приказана својих пет секунди он чита даље. Док приказује следећу из тог што је стигао да прочита, чита даље… и негде код двестоте слике обавезно пукне јер слика има више него што може да му стане у меморију. А што у меморију? Зато што нема базу података.

eos_2299620130324_18_02_44

Друга ствар која ме нервирала је што не користи десни монитор, приказује само на левом. Десни сам усправио, дакле било би добро да усправне фотке баца на њега.

Ту је почео да се ствара план… дакле пројектни задатак гласи

  • да има табелу са фоткама те да рндалица не креће увек са истог места
  • да врти фотке на оба монитора, односно да ради и са три четири или колико већ треба
  • да усправне фотке баца на усправан, водоравне на водораван
  • да може да издржи онолико фотки колико може да стане на диск

Но, ако програмери понекад напишу и нешто за себе, ипак спадају у опанчаре који иду у подераним опанцима. Требало ми је годину ипо да почнем да пишем то чудо. Горња фотка је из марта 2013; екраноспаситеља сам почео да пишем децембра 2014. Имао је мали стартни програм, који би само подигао сликопазитеља, а пазитељ (dcPaziSlike.prg) је засад само попуњавао табеле. Две табеле, једну са именима фолдера, другу са именима фотки (без фолдера) и бројем фолдера из прве табеле. Јер, једна ствар која се као подразумева а не пише у пројектном задатку је да, ако већ “има табелу са фоткама”, те фотке треба некако да се нађу у тој табели, дакле треба је напунити. И, хм, да то буде ажурно, дакле ако сам од последњег пуштања обрадио нешто фотки и додао их где дођу по фасциклама (пу, пу, не каже се фолдер!), овај пазитељ има то да примети, нађе их и упише. И да склони оно што сам обрисао, и поново упише оно што сам преименовао… После ћу тек да почнем да пишем пуштач слика… полако, неће ово тако брзо.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Naravi, Tehnologija i označen kao , , . Overite permalink.

Jedan komentar na Историја екраноспаситеља (1)

  1. Povratna veza: Историја екраноспаситеља (2) | Suština pasijansa™

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *