Da se zna ko kosi, a ko vodu nosi

Danas je tačno godinu dana otkad je na portalu New York Timesa osvanuo članak o jednom od naupečatljivijih nastupa u istoriji institucije The Rock and Roll Hall of Fame. Elem, jednom godišnje se okupljaju razni prvoligaški muzičari i organizuje se koncert posvećen onima koji su te godine uvedeni u Hall of Fame. Kada je 2004. godine George Harrison posthumno uveden u Hall of Fame (kao pojedinac; The Beatles su bili među prvima tamo), okupila se bratija raznih muzičara na sceni. A tada se tamo desilo nešto vredno pamćenja.

Poslušajte pažljivo i strpljivo. I pripazite na svaki detalj.

Na stranu činjenica da smo ovu pesmu već dvaput slušali na Suštini pasijansa (evo i evo) a da pritom nismo čuli originalnu verziju legendarne pesme, nego… Bolje od ovog ne može da bude. To vam kaže neko ko ovu pesmu sluša celog života (ove pesme u kontekstu Bitlsa sam postao svestan pre nego, recimo, “Yesterday” ili “Ob-La-di, Ob-La-Da“). Ili da kažem ovako: mnogo sam najbolje muzike u životu čuo, a ježenje kao reakcija na neku muziku mi se desi iznimno retko. Kad sam prvi put čuo prvi ton Princeove gitare u ovom solu, umalo nisam pao sa stolice na kojoj sam sedeo.

U muzici postoje pojave koje se ne mogu objasniti. Tako to, valjda, ide sa umetnošću: da može da se objasni, ne bi bilo umetnost, nego zanat; a tih zanatlija “što znaju sve” nekad su bili puni hotelski restorani, a i danas ih ima kojekuda, gde sviraju za male pare. Nasuprot njima postoje muzičari, kojih na svetu, nažalost ili na sreću, ima toliko da ih možeš na prste nabrojati. to su ljudi koji te jednim tonom ubiju k’o zeca i posle toga mogu da rade šta hoće, ti ćeš samo da klimaš glavom u ekstazi zadovoljstva što sa nekim takvim deliš isti svemir.

Prince

Uočite kako se ovde, fakat, uopšte ne primećuje da je Prince na sceni do dva minuta pred kraj, kada iskorači i uradi za ta dva minuta ono što neko ne uspeva da uradi za ceo život.

Prince je bio, što ono kažu, totalni muzičar. Izuzetan kompozitor, producent prvog reda, vredan kao pčelica. Mada je na mahove hiperproduktivan, nije mu se moglo zameriti da nije umeo da izbrusi ideju u gotovo rešenje. Međutim, u prikrajku slike o tom čoveku ostaje pomalo nepravedno zapostavljena činjenica da je reč o izuzetnom gitaristi, od one vrste za koju kažemo da su van kategorija. Prince je relativno retko svirao tuđu muziku, pa nam je teško da obratimo posebnu pažnju na njegov interpretatorski kapacitet u odnosu na sve druge. A ova prigoda beše od vrste “jednom i nikad više”.

Pre nedelju dana je prošla godina otkako je Prince, bolno prerano, otišao na Neko Bolje Mesto, ostavljajući nas same da raščivijamo njegovo celokupno nasleđe, koje do sada nije ni popisano niti objavljeno u celosti, a kamoli shvaćeno.

U međuvremenu, ostaje nam prilika da se tu i tamo malčice (ili malo više) naježimo prelistavajući audio i video snimke u kojma Prince na sred scene ostavi bez teksta i takve ajkule kao ove koje su sa njime tu scenu delili te večeri.

Uzgredna beleška: nisam ljubitelj nemarnog ophođenja prema instrumentima, a kamoli destruktivnog. To bacanje gitare na kraju, ipak, ima svojevrsno simbolično značenje u kontekstu ovog nastupa. Prince je vrlo dobro bio svestan da je tom izvedbom dodirnuo deveto nebo i sve nas poveo sa sobom na dva minuta. Posle ovog više nema šta da se kaže ili odsvira, možda je pomislio, pa je zato bacio gitaru…

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *