Čim mi neko pomene “eksperimentalni rock”, digne mi se kosa na glavi. Iako je dobro poznato da uvek podržavam muzičare koji traže sopstvene puteve, više sam se naslušao onih koji prave ekperimente radi eksperimenata. Možda nisam ukapirao šta su hteli da poruče publici ili je u pitanju odbojnost prema disonantnim tonovima, tek, počeo sam da ih zaobilazim u širokom luku.
Nisu svi genijalci poput Roberta Frippa i sličnih.
Kada su novinari počeli da upotrebljavaju izraz “post rock” bio sam vrlo oprezan. S vremena na vreme bih i poslušao nekoga ko neguje takvu muziku, koliko da budem u toku sa zbivanjima. Ima tu svega i svačega, a uticaji su raznoliki: krautrock, ambijenalna muzika, prog rock, space rock, moderna minimalistička muzika…
Ukratko, takva muzika je naglašeno ambijentalna, vodi se računa o atmosferi i specifičnosti zvučne palete i, uglavnom, “sporo gori”. Ponekad pomislim da je sličnost sa rockom samo u tome što se koriste isti instrumenti.
Moji miljenici iz ovog zabrana su Mogwai. Iako ovi Škoti znaju opako da zaškripe, a ponekad da naprave i kakofonične ispade, u mirnijim trenucima dođu kao lek na ranu.
“Got to France” je dobar primer za moju prethodnu tvrdnju. Kratka, “kamerna” pesma koja je, verovatno, njihova impresija Francuske. Gotovo da je nepoznata, jer je objavljena na EP izdanju Earth Division (2011), ali sadrži sve ono što je lepo u ovakvoj muzici – dobru atmosferu, osmišljen aranžman i melodiju koja se pamti.
Dovoljno za dobru relaksaciju koja nam je svima preko potrebna.
“Možda nisam ukapirao šta su hteli da poruče publici”
Могли би да им поруче по пиво, то би било одлично прихваћено.