Једна од пре: оде трамвај

Фоткање из буса није за оне са слабим срцем. Понајчешће ће да вам издрма баш онај снимак до ког вам је највише стало. Ако хоћете да снимате из возила, или се возите спачеком или чекајте да стане. Или скратите експозицију, ако можете.

Наравно, не бих ни започињао ову причу да сам имао спачека, или могао да скратим експозицију. Али зато, та једна вожња бусем кроз Београд, па још кроз зимску ноћ, то је морало да се искористи. Јер сам некако осећао да ћу ускоро лећи на руду и купити кола. Док се то не деси, користио сам прилику да спустим осетљивост на 80 а експозицију пустим на пола секунде.

Ово је испред железничке станице.

dscf15952

(на великој се ипак види нешто боље)

Чекање на семафору је забава за све. Ако сте возач, имате пуно право да богорадите, сексуално маштате о родбини пројектанта раскрснице и посебно оног лика из легенди који програмира циклус семафора. Ако сте сапутник, приде још можете да (у себи, ако седите близу) коментаришете и свог возача и све што видите.

Наравно, ако гледате кроз фоткалицу, није на измет шкљоцнути који пут. Није да нисам овако нешто покушавао још у Њујорку, али она Коника није била дорасла задатку, не ноћу. Фуџислав је, међутим, тачно потрефио шта сам хтео.

Да ли је случајност или је тако подешен семафор, свеједно, трамвај је пошао пре нас,  и само је требало држати руку мирно тих пола секунде. Добио сам и више него што сам очекивао – одсјаји на трамвају и делимично заклоњен, а ипак оштар призор, који се види кроз његове прозоре су били део плана; одсјаји на овој кућици су непланирани додатак и одлично су се уклопили. Нарочито ми се свиђају она два одсјаја црвеног светла, од возила испред нас, на стубу. Тек сад видим да на ближој страни крова има снега, е свашта. Како је лице девојке у левом углу успело да испадне разговетно а да јој коса буде размрљана, остаће ми нејасно.

Од обраде, колико се сећам (ипак овоме има шест година), било је најтеже угодити белу, и чини ми се да сам се на крају одлучио да не дирам ништа. Чак се нисам трудио ни да замаскирам одраз седишта испред себе, и ефекте умерено чистог стакла у горњем делу. Све је то део призора, нека га.

Имам, на крају, неодређен осећај да ће један од колега самураја бити незадовољан, јер се не види добро зграда која треба добро да се види. Ко ће свету угодити…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image