Ostao sam zbunjen

Za razliku od pop muzike, u kojoj kvalitet interpretacije pevača predstavlja srž nastupa, rock muzika je dominantno ispoljava poruku, nameru, čistu emociju koja ne mora da bude čista u strogo interpretatorskom smislu da bi bila iskrena. Zato imamo Ramonese i njihov legendarni “1-2-3-4“, zato imamo Dylana čija polovina opusa može da posluži za skidanje masne boje sa zidova zvukom, zato imamo i mnoge druge kontroverzne izvođače u rocku čiji nastup je na granici ukusa. No, svi oni su postigli svoj primarni cilj pred onima koji su bili spremni da čuju ono što im se kaže: element bunta iz kojeg je žanrovska grupa zvana “rock and roll” ponikla obezbedio je da ta muzička karakteristika pretekne do dana današnjeg.

Međutim, postoje i oni koji su u svom izvođačkom opusu u rock’n’roll muzici, kako drugačije to da kažem, obrnuli pun krug. To su oni koji su pronašli način da svoju poruku prenesu upravo vrhunskom interpretacijom koja slušaoca ostavlja bez teksta. Takvih ne beše mnogo: tek nekolicina, pogotovo među pevačima. Njih poštujemo, njihov rad pratimo, a kad ih više nema, pamtimo ih.

Nikada neću imati bolju ilustraciju od ove za neku tezu izrečenu o popularnoj muzici.

Da sam pametan kao što nisam, ovde bi bio kraj priloga.… Nastavite sa čitanjem >>