Čas u kojem ti sve postane jasno

Termin “space shifter” je jedan od onih koji zadaju muku prevodiocima i lokalizatorima (ubrajam se u ove druge, pa saosećam). Ako vam nije poznata upotreba sintagme, namučićete se da ukapirate pravo značenje i na kraju, morali biste prevesti termin sa najmanje pet reči, i to uz napuštanje savršenog značenja i gubitak oštrine: “onaj koji menja oblik prostora”. Međutim, “space shifting” ili “place shifting” je savremeni termin koji se odnosi na metode i tehnike odloženog emitovanja medijskih sadržaja; recimo, ona tehnička opcija vraćanja TV programa na početak emisije spada u space shifting.

Hm… Nisam znao za to tehničko značenje termina kad sam onog dana, šetajući starim gradom u Labinu prošlog leta, saznao da kroz četiri dana, u pulskoj Areni, nastupaju Robert Plant and Sensational Space Shifters. Kad mi srce nije stalo…

Ova priča zahteva čestitu muzičku podlogu.

E, tako. Ovo će pomoći da dođem do poente svoje priče.

Kao što znate, ne samo da sam spreman da učinim gomilu benastih stvari i potrošim kretenski visoku svotu da bih stigao na rock koncert do kojeg mi je stalo, nego sam ja i činio razne benaste stvari i trošio visoke svote da na takve koncerte stignem. Ovog puta, prvi dani našeg prošlogodišnjeg letovanja u Istri su se pretvorili u kratku, ali oštru agoniju logistike nabavljanja ulaznica za koncert. Pre rešenja, napisao sam deset mailova, jurišao na neke lokalne lokale i kancelarije, okrenuo naglavačke vlasnika pansiona u kojem smo boravili dok nije i sam pozvao nekoliko telefonskih brojeva… A rešenje je sledeće, čisto da znate i vi ako se nađete u sličnoj situaciji: priđete najbližem kiosku “Tiska”, stavite paklo žvakaćih guma sa stalaže na pult, izaberete časopis koji vam je po volji, a ako pušite, zatražite i cigarete po svom izboru. I ne zaboravite da kažete:

– Uz ovo, molim i dve ulaznice za koncert Roberta Planta u Puli sledeće subote.

Platite koliko treba (primaju sve popularne platne kartice), preuzmete robu, pa onda minut kasnije sednete u obližnji kafić da najzad malo smirite svoj odavno ubrzani puls.

Ulaznica

I tako, kada je ta logistika rešena, najzad sam mogao da se posvetim pripremi za koncert. Jer, braćo draga, nakon što sam onako bezumno propustio priliku da pohodim nastup Roberta Planta na Exitu 2014. godine, nova prilika da se sretnem sa jednim od najvećih šmekera u istoriji rock’n’rolla se desila preko svake nade. Šta bi se desilo da smo bilo kako bili sprečeni da pohodimo koncert, ne mogu ni da zamislim. Ali, da se okanem takvog razmišljanja: pokušavao sam da uđem u zonu spremnosti za taj susret.

Taj susret se desio i to je bilo to. Ako isključim malu neprijatnost koju mi je priredio Čovekoliki na prvoj rampi zbog fotoaparata, sve je prošlo u najboljem redu. Da vam prepričavam tok koncerta, zaista nema smisla: prošlo je devet meseci od onda, ne mogu sada da prepričavam detalje. Osvežavanje sećanja mi pak lako ide, jer postoji video zapis nešto ranijeg koncerta na Cevki koji se u velikoj meri preklapa repertoarom, a ja vam svakako preporučujem da se pozabavite tim sadržajem.

Nego, nešto drugo sam hteo da istresem pred vas.

– * –

O instituciji Led Zeppelin može se raspravljati na dva načina. Jedan način, onaj koji upražnjavam sa bliskim prijateljima, jeste da prepustimo podrazumevanju sve ono što se zaista podrazumeva, očekujući da će gomila prećutanih stvari naći svoj put da se ugradi u sliku. Drugi način je da potrošiš mnogo vremena da ispričaš ono što se ne može lako ispričati pre nego što se najzad setiš da nesrećniku koji za Zepp ne zna pustiš svih devet albuma i, što ono reče Jack Black, tako prirediš Zeppathon budućem ljubitelju.

Kada je John Bonham onako skupo platio flašu votke koju je popio u kući Jimmyja Pagea, ostatak benda je doneo tešku i časnu odluku da prekine sa radom. Taj gest je automatski uveo grupu u novu sferu: očekivanje da će se ekipa okupiti ovako ili onako traje i dan-danas. U međuvremenu, desilo se nekoliko jednokratnih okupljanja. Prvi put to beše na globalnom koncertu Live Aid, kada su se trojici preteklih članova pridružili Phil Collins i Tony Thompson; sećam se komentara: “Dok je Bonzo bio živ, nisu bila potrebna dvojica bubnjara”… Beše još nekolko incindentalnih kratkih okupljanja, od kojih su neka pošla po zlu. Bilo je jasno da je Led Zepelin prevelik bend da bi stao u televizijsku sliku – da se tako izrazim – pa su se okanili ćorava posla. Page i Plant su održavali čestitu saradnju tokom devedesetih. Posle dva albuma i dve svetske turneje, tokom kojih je dužna pažnja uložena na često i ozbiljno podsećanje da to nije Led Zeppelin, momci su nastavili sa svojim pojedinačnim karijerama.

A to su bile (i ostale) karijere ispunjene hedonističkim pristupom muzici: ništa nije rađeno na silu, što je odlika ozbiljnih umetnika, pogotovo onih čiji unuci ne treba da brinu za svoje finansije. Sve je to urodilo odličnom muzikom u kojoj uživamo već decenijama.

John Paul Jones je svoj uspešni producentski rad krunisao produciranjem sopstvenog solo albuma koji nije soundtrack. Jimmy Page je bio viđen na mnogim projektima, od akustične svirke sa Royom Harperom pod nekim šatorom na Cambridge Folk Festivalu do zajebavanja sa grupom The Black Crowes (ma, bilo je i gore: nastupao je i sa Limp Bizkit).

Robert PlantHajde da kažemo naglas kako jeste: od te trojice, solo karijera Roberta Planta je, bez potrebe da ulazimo u poređenja druge vrste, muzički najznačajnija i najsveobuhvatnija. Počelo je serijom uspešnih albuma osamdesetih kojima je učinio otklon od karijere pevača najvećeg rock benda pod kapom nebeskom i priklonio se novom vremenu. Nastavilo se riskantnim, ali čudesno uspešnim kročenjem u polje egzotične muzike Magreba i Indije, a kako sve to može da zvuči, već ste čuli kad ste gledali MTV koncert No Quarter. Koliko je otvorena duša, pokazalo se tokom saradnje sa šarmantnom Alison Krauss, sa kojom je pod upravom neverovatnog T. Bone Burnetta snimio sjajni album Raising Sand (2007) i mrtav ‘ladan pokupio nagradu Grammy za najbolji album godine.

E, onda se desilo ono što je malo ko verovao da može da se desi. Kada je krajem 2007. održan dobrotvorni koncert u sećanje na Ahmeta Erteguna, osnivača kompanije Atlantic Records, Led Zepelin se setio koliko duguje tom čoveku i najzad se okupio onako kako dolikuje, na punom celovečernjem nastupu. Niko nije osporio da je to na sceni kompletan Led Zeppelin. To što je za bubnjevima sedeo Jason Bonham, Bonzov sin, nije bio samo simbolični gest održavanja posla u familiji, nego se pokazalo i kao pametan izbor odličnog bubnjara.

O tom trijumfalnom nastupu danas se sve zna i vi ste ga gledali i čuli.

Ne bi tu imalo više šta da se priča da se u priču nije umešao novac. VELIK novac.

Kad je koncert za 20.000 srećnika rasprodat za pet minuta, a potražnja za ulaznicama premašila šest miliona, postalo je jasno da Led Zeppelin može da se ponudi za bilo koje pare: svet je spreman da te pare obezbedi i plati. Bila bi to, verovatno, turneja koja bi prevazišla sve najveće rock spektakle koje je svet do tada video. Da prostite, uključujući i The Rolling Stones. Procenjeno je da bismo prvi put videli svetsku turneju rock benda koja je neposredno zaradila milijardu dolara. Bila je to procena na koju niko nije imao primedbu.

John Paul Jones je odmah izjavio nešto konformistički, tipa “ako su momci spremni, ja sam svakako spreman”. Jimmy Page, pomalo neobično za čoveka njegove reputacije, popalio se kao kuče u liftu. Jedino je Plant počeo da zavlači i odlaže svoju nameru. U jednom času, njegov potpis je bio jedno jedino što je bilo potrebno da bi se pokrenula mašinerija. Posle dugog čekanja, Page se očigledno unervozio i izjavio nešto što liči na reakciju nadurenog deteta, karikiram: “Pa dobro, ako neće, ne mora, nisam ja ni mislio da mora.”

U tom času je bilo jasno da od svetske turneje grupe Led Zeppelin nema ništa. Nije prošlo dugo, Plant je i potvrdio da bi radije otišao k vragu nego da belosvetski dripci od njegove muzike naprave dobro upakovan, prestižan i skup proizvod.

E, sad najzad ide poenta cele priče. Ali prvo malo muzike.

– * –

Hajde prvo da budemo načisto sa jednom stvari, mada je nama smrtnicima teško da pojmimo tako nešto: novac ne može biti motiv ljudima poput članova Led Zeppelina. Lova koju su oni zaradili tokom aktivnog perioda grupe nije nikad ranije viđena: oni su promenili pravila igre za sve. Fonografija grupe je kapital bez premca: svakih desetak godina, kako dospevaju nove generacije, dogodi se novi talas potražnje za albumima grupe i to će tako trajati sledećih hiljadu godina; period namirivanja naslednika (koji po zakonima sada traje sedamdeset godina posle smrti nosioca materijalnih prava) dovoljno je ispred i o tome nema potrebe razmišljati.

Drugo: zajebite sentimentalnost. Led Zeppelin je muzika jednog vremena kojeg više nema. Nasleđe koje je stvoreno i dato svetu tokom rada te grupe je jedno od onih o kojima se ne raspravlja, osim u domenu ličnog ukusa, što je nebitno za priču. Međutim, ta priča je ispričana. Nije više moguće uspostaviti kontekst u kojem grupa nastavlja da radi aktivno: jedino što je moguće je serija revival koncerata praćena odgovarajućim komercijalnim kalamburom – od majica do audio/video zapisa najvišeg zamislivog tehničkog kvaliteta. Uz svo poštovanje činjenice da mi i to volimo, to je ipak podgrevanje, a ne kuvanje.

Sensational Space Shifters

I najzad: fakat je da su ti ljudi još uvek izrazito vitalni za svoje godine, što samo pokazuje da vesele supstance nisu baš tako škodljive kao što pričaju ako su dovoljno kvalitetne, a konzumiraju se sa merom (jedino se Bonzo tu, hm, malčice preračunao). Ali ne treba izazivati đavola. Bez obzira na sve udobnosti koje bi logistika turneje mogla doneti, jurnjava po svetu jeste naporna stvar. Toliko naporna da mora postojati lični razlog da se to trpi. A kad više nemaš šta da dokazuješ svetu, kontekst koji prodaješ ne donosi ništa novo, a imaš već svu lovu koja bi ti ikad zatrebala, koji bi to razlog bio?

A posle svega, u slučaju Planta, koji stasom i glasom još uvek pokazuje da je još uvek pravi šmeker koji obiluje životnim sokovima, turneja Led Zeppelina bi ga nedvosmisleno udaljila od područja očiglednih interesovanja. Usput, recimo naglas kako jeste: Plant je jedini koji je, posle Zeppelina, svojom muzikom prevalio duži put od onog koji je prešla matična grupa.

Slušajući muziku Roberta Planta sve ove godine i ostajući svedok svih tih eksperimenata i autorskih ekstravagancija koje neumorno objavljuje već godinama, ja sam slutio da pravi odgovor na Plantovo “ne” turneji Zeppelina leži upravo na tom mestu: čovek svakako ima poštovanje prema muzici koju je pevao i tako stekao neuporedivu reputaciju, ali ne želi da orgija po prošlosti metodama koje su ni manje ni više nego prostitucija najvišeg nivoa.

Bila je to, velim, samo pretpostavka. One tople julske večeri, dok sam izlazio iz prastarog zdanja u Puli, u jednom času mi je bljesnulo: da, to je to. Plant je otišao predaleko da bi se zarad nečijeg blagoutrobija vraćao na početak. Muzici koju Plant danas stvara, uz pomoć fenomenalnog benda koji zbilja zvuči tako kao da menja oblik prostora i čiji stil on pomalo posprdno (ali bez cinizma) naziva country and eastern, zaista nema šta da se doda niti oduzme: to je to. Stav prema muzici Led Zeppelina je jasan, jer varijante nekih starih pesama u izvedbi senzacionalnih Space Shiftersa izazivaju žmarce. Kome treba više? Šta bi to bilo bolje od ovog? Kad se zaželim klasike, uvek mogu da organizujem Zeppathon za društvo, uz pet litara dobrog rajnskog rizlinga. Mimo toga, daj mi ovo što Plant i njegovi ludaci sviraju sa tako puno znanja, energije i šarma.

Plant i Sensational Space Shifters u Puli, jula 2016.

I posle svega: može li bolje od toga? Nisam siguran da može.

Da se razumemo: da se Zeppelini okupe, pa dođu na Ušće u Beograd ili na tradicionalne Velikogospojinske dane u Novi Bečej, svakako bih otišao da ih gledam. No, nisam siguran da bih se proveo onako dobro kao te julske večeri u Puli.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

Jedan komentar na Čas u kojem ti sve postane jasno

  1. Povratna veza: Linija na kojoj se razdvaja ono pre i ono posle | Suština pasijansa™

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *