Crtice o zamkama

Jedini način borbe je obrazovanje, koju moramo da shvatimo kao neprekidni proces čiji je krajnji cilj uspešno promišljanje sopstvenih postupaka

Mladi losos rađa se iz jajeta u hladnim vodama potoka severnoameričkih planina. Tokom života postepeno se spušta ka nižim vodama, da bi se, kao pripadnik desetog dela početne količine izleglih jaja, perspektivni lovac na manje ribe konačno skrasio u posledičnom okeanu, Atlantskom ili Tihom. Par godina kasnije, u vreme seksualne zrelosti, taman tokom opadanja leta i blagih septembarskih dana, dok naša deca kreću u školu, losos kreće u monstruozno putovanje nazad u potok u kome je proplivao, uzbrdo kroz reke i vodopade, obično uz više od hiljadu kilometara puta i više od dve hiljade metara visinske razlike. Kada stigne na svoje odredište, slede klasična scena seksa u plićaku, polaganje jaja i smrt.

Kada je i kako prvi medved sabrao dva i dva, otkud mu svesnost da će, dok se Šumadinci sećaju divljanja nacista, lososi skakati uz njegov omiljeni vodopad baš u te prohladne i sve kraće oktobarske dane? Ne znamo. Tek, uistinu su tih dana medvedi zauzeti pravljenjem veoma jednostavnih zamki za pomahnitale ribe, jer to je ono što lovci rade: nalaze načine da sa što manje uloženog rada dođu do što više što energetski kvalitetnije hrane. To je razlog zbog kojeg mravojedi guraju svoje velike, lepljive jezike u termitnjake; zato riba-strelac ume da izračuna promenu brzine svetlosti pri prelasku iz vazduha u vodu; zato kukavica prazni gnezdo u koje će posejati svoja jaja.

Zamka za lososa

Za sve ove lukave obrasce ponašanja koje ovde zovemo zamka, koji, dakle, nemaju veze sa dugačkim nogama i vratovima žirafa ili brzinom od 120 kilomentara na sat kojom gepard napada plen, već upravo svoje uporište postavljaju u, sa jedne strane, strpljenju i promišljanju lovca, a sa druge strane u ništa manje važnoj eksploataciji slepih mrlja u karakteru lovine, karakteristično je da se ne ispoljavaju prema pripadnicima sopstvene vrste. Ne, prema sopstvenoj vrsti životinje su direktno brutalne. Lav će pojesti mlade svojih sunarodnika, jelen će teško oštetiti svog suparnika u direktnom duelu, hijena će veoma stvarno ujesti drugara koji krene ka ukusnoj džigerici plena koji su par par minuta ranije timskim radom preoteli nekoj nesrećnoj mački.

Ljudi, pak, nemaju problem da na najpodmuklije moguće načine žive na grbači drugih ljudi postavljajući zamke koje su zasnovane na raznim fundamentalnim nedostacima pripadnika sopstvene vrste. „Prirodni“ Homo Sapiens je veoma radoznalo i veoma sujetno biće. Na ove dve tačke oslonca naslanja se savremeni marketing, gusta i lukavo ispletena mreža koja je definisala političku korektnost, socijalne mreže i usmerenu pretragu. Nema lakog načina da se iskoprcamo iz ove zamke, jer je ona zasnovana na slepim mrljama pripadnika naše vrste, upravo onim zbog kojih nam je jednako lako osiono reći „Ja da sam losos ne bih išao nazad“ koliko nam je teško odbiti seks sa 17 godina. Koliko je samo teško ne osećati ponos kada ti neko lajkuje selfi ili veoma pametnu objavu.

"Prirodni" Homo Sapiens, vlažni san marketinških agencija

Nema lakog načina da budemo drugačiji (a time i otporniji na sopstvene zamke koje nas okružuju) od onoga kakvi smo rođeni, rekosmo, ali to ne znači da se ne treba boriti. A jedini način borbe je obrazovanje, koju moramo da shvatimo kao neprekidni proces čiji je krajnji cilj uspešno promišljanje sopstvenih postupaka. Obrazovani losos bi se dogovorio sa drugaricom i ušao u proces pravljenja dečurlije u morskoj vodi, ili makar u nekom zgodnom, bliskom slatkovodnom plićaku. Obrazovan čovek uvek ume da odgovori „Zašto si kliknuo na dugme Like?“ Obrazovan čovek razume da ispod bloga piše „Komentari“, ali da to zapravo znači „Reakcije“.

Uspeh zamke u koju smo svi na neki način uhvaćeni – jer je savremeni neoliberalni sistem zapravo ta zamka, pa čim čitate ovaj tekst, čim koristite Internet, automatski znači da ne živite u pećini bez mobilnog telefona i da ste uhvaćeni, te da svi smo mi ovde okupljeni tek losos koji trza repom u ustima medveda – bazira se na prevashodnom instistiranju na individualizmu. Iz savremene jedinke je pažljivo i širokim delovanjem ubijena ideja o udruženim naporima grupe. Iz društva je pažljivo isisan koncept ideologije. Reč „socijalizam“ ne dolazi u obzir; pominjanje pojma„komunizam“ je eksplicitan razlog za padanje u nesvest dama i vađenje pištolja gospode. Ovo nikako nije slučajno, jer je manje sujetna jedinka, ona sa osećajem za potrebe celine društva, ličnost koja insistira na plati od hiljadu evra ali ne i više, jednako opasno proračunata kao imaginarni tinejdžer koji ga, pravilno postavljenom kondomu uprkos, ipak vadi na vreme. (Naravno, ovde treba dodati da je „socijalizacija“ u krugovima grupe „prijatelja“, a u čiji nas centar postavljaju društvene mreže, gde svaka jedinka živi svoj prepametni život okružena sviđanjima i afirmativnim „komentarima“, veoma poželjna. )

Komunizam! Sklanjaj decu...

Jedina praktično prihvatljiva vrsta „socijalizacije“ je religijska, pre svega jer očekuje poslušnost tamo gde bi se kod čoveka mogla očekivati upitanost. Nikako nije slučajan agresivan nalet molbi za „molitvom za nastradale“ prilikom svake nevolje, uprkos milenijumima neumoljivih dokaza da su molitve samo odličan način za jačanje sujete jer je od njih bolje isključivo onome ko se moli. U obrazovno izazvanim državama, kakva je naša u poslednjoj deceniji, tokom procesa kolonizacije društva, religija pokušava i da zameni obrazovanje, čemu je podloga savremeno shvatanje obrazovanja kao brzometnog procesa koje može biti predmet kupoprodaje. Srednjeročno govoreći, ne vidim način kojim će ovaj proces da bude zaustavljen. Uprkos tragikomičnom pamfletu pod naslovom „Peticija za reviziji izučavanja teorije evolucije“, kojim odbijam da se bavim u svakom mogućem smislu, od pravopisa preko forme, sadržaja, inicijatora pa do potpisnika, procenjujem da će se za najviše deset godina kreacionizam sigurno izučavati u školama u Srbiji.

I šta posle svega, kako je govorio Branko Kockica u svom Bluzu o kruženju vode? Mislim da nemamo šansu. Sve što možemo, čini mi se, jeste ono što najsrdačnije preporučujem svima: na društvenim mrežama isključite opciju deljenja informacije o sopstvenom rođendanu. Posledice tog malog čina su, suguran sam, veoma osvežavajuće, a i mnogo realističnije od jedinog ispravnog, čuvenog Kantoninog poziva da povučemo sav novac iz banaka.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Komentari, Pojave, Sudbine i označen kao , , , , . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *