Негде на оном списку за кашику, тј шта ћу све да урадим пре него што је бацим, било је и да ишкљоцам једну ноћну серију по Београду, и да ту буде и фотка Црне Удовице, како су је испочетка звали.
Игром случаја, то сам скинуо са списка о истом трошку кад и претходне две (које баш и нису биле на списку – станица је изнебуха а трамвај, ајде, спада у ту ноћну серију). Чудио сам се што бус не иде око Калемегдана као што је увек ишао, него много краћим путем. Но, тим боље, не пропуштам прилику.
(велика)
Као и свака грдосија у центру, изазвала је буру међу урбанистима и архитектама (а! нисам написао архитеткама!) тог времена, и на крају је легла у амбијент ко дупе на ношу. Једном, пар година касније, сам чак имао и неки разлог да уђем, у приземље бар, и видео што у целој Америци нисам – онај гумени рукохват на покретним степеницама је био црвен. Свуда, али свуда (осим можда у још понеком примерку ПРКБа) је црн. И успео сам и да га снимим, пре него што је дежурни кербер решио да ми се прошета по живцима.
Сама зграда ваљда изгледа једнако добро као и увек, мада мора да је имала и лоших година, које сам пропустио. На суседним снимцима се види и нешто огромних натписа, један на енглеском, један на енгрпском (али ћирилицом, “фамилија маркет”) и нешто налик старом логотипу ПРКБа, светли “еоград”, за Б нема струје.
Волим да ноћу снимам градове, да не понављам зашто. Те фотке су и довољан разлог за добар зум – јер, у размаку од десет метара има да натрчи нешто што ће побећи док му се приближим, што овако из буса не бих ни могао. Или, као овде, не бих могао довољно да се одмакнем да ухватим шта сам хтео, јер би се онда испречиле неке зграде. Нешто као “како ти се свиђа Београд?” – “шта га ја знам, од оних зградурина се ништа не види” (мада има и контра, “…Босна?” – “од оних планинчина…”). А и да сам могао да се одмакнем, и да није било препрека, не бих имао ову композицију ни овај (тачан!) осећај близине.
Светло. Стандардно ноћно, чак није ни нарочито шарено. Али, оно небо… на свим осталим снимцима из те серије, снимљеним до можда двадесет минута пре овог, небо ми је страшно вукло у дункл тегет мастиљаво плаву, ваљда су облаци били још помало осветљени касним плавим сатом, одозго. Овде је већ она права велеградска зимска ноћ, и небо је, имао је Виљем Гибсон реч за то ама већ седми пут не умем да је изгуглам, оно прљаво љубичасто неонско шмрљаво, дифузно обасјано одоздо.
Светло. На левој страни нема ниједног. Кућа духова. Не знам шта се у згради налази, гвоздена скаламерија над улазом је можда од неке банке или пивнице или ко зна чега, и питање је има ли везе са тренутним корисником просторија, ако га је и било. Нема фирме, нема ничега. Строги центар, уши отпадају од строгоће.
Композиција. Овако пола пола подељена фотка не би смела да ваља, осим ако имам ваљан разлог. И имам – лево, бело неосветљено; десно, црно осветљено. Лево близу, десно у даљини.
Таман сам намеравао да овде напишем шта ће бити следеће, са оног списка за кашику, кад сам схватио да га нисам ни саставио. Он ми се открива увек накнадно, кад урадим нешто па схватим да је то са тог списка. Као да у некој игри откривам тајне просторије, шта ли. Нека га, занимљивије је овако, а и никад се нећу једити што нешто нисам урадио – нећу ни знати.