Drago mi je da te vidim

Moj prvi susret sa progresivnom muzikom koja dolazi iz Italije inicirala je grupa ELP pre nekih četrdesetak godina, kada su posle turneje sa sobom doveli na Ostrvo grupu PFM i ekspresno im poturili ugovor kako bi snimali za njihovu izdavačku kuću. U to doba Keith Emerson je za mene bio božanstvo, pa nije bilo nikakve nedoumice da li da potrošim đački džeparac za nabavku ploče grupe koju nikada nisam čuo.

Nisam se prevario.

PFM nisu bili klonirani ELP već nešto posebno, što je samo probudilo interesovanje za dalja istraživanja muzike koju često nazivaju rock progresivo italiano ili RPI. I nikada kraja istraživanju, jer ova vrsta muzike me je retko kada razočarala.

Na Lucu Zabbinija sam slučajno naleteo na Cevki – ovaj mladi čovek je svirao klavirski koncert Emersona. I to jako dobro. Pa sam, mic po mic, došao do njegovog čeda koje se zove Barock Project.

Več sam naziv grupe sugeriše šta može da se očekuje od ovih momaka – Zabbini je opsednut barokom i klasičnom muzikom čije elemente vešto i znalački ubacuje u sopstvenu. Svi odredom jako dobri albumi – Misteriose Voci (2007), Rebus (2009), Coffee in Neukölln (2012) i Skyline (2015) dugo traju i donose komplikovanu muziku koja se lako sluša, jer je naglašeno melodična. Veoma kompetentna svirka svih ostalih članova grupe dobar je zalog celoj slici.

Uostalom, možda je najbolje upoznavanje sa njima prošlogodišnji dvostruki album Vivo (2016), na kojem je zabeleženo više od dva sata muzike. To je jedan od najboljih koncertnih zapisa koje sam ikada čuo.

Detachment

Novi album Detachment (2017) me je zatekao nespremnog, jer sam očekivao malo veću diskografsku pauzu. Najzad, Zabbinijeve kompleksne pesme ne sipaju se tek tako, iz rukava. I pomalo me je razočarao, jer je muzika koja je na njemu zabeležena malo umekšana. No, kako su Italijani i velemajstori popa, to ništa ne smeta: samo je malo drugačije od očekivanog.

Happy to See You” je jedna od najboljih pesma koja opisuje dobro poznatu situaciju: ona je otišla, patnja je velika. Nad ucveljenim muškarcem koji neprekidno preispitiuje novonastalu situaciju visi ono večno pitanje — gde sam pogrešio? Nada da će je ponovo videti i da će zbog toga biti sretan još uvek tinja… Sve do trenutka kada shvati da ponovno viđenje i ne donosi neku radost.

Prema poslednjim informacijama koje sam iščačkao, Zabbini se dao u pisanje rock opere. U baroknom stilu. Sarcastic smile

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao , , , , . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.