Једна од пре: ужљебљено

Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).

На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…

Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.

e70_04394~20170708_12_57_24
(велика)

Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.

У овом случају, некомпатибилан је држач за веце папир (у породици, некад, од миља зван чоколад папир, касније клоалет папир). Ролна је сад два-три милиметра краћа, па се искоси на калему и неће да се окреће. Нов држач нам се није свидео, ем ружан ем захтева нове рупе у зиду. Папир сад стоји на поду. Суво је, није проблем. Остале су рупе.

Пепељуга којом је попуњена бар једна од тих рупа исто није баш компатибилна, треба три рупе, али ово више није у шинобусу, неће ту да прође сто њих дневно, неће нико да наслони ногу одозго, доста је један завртањ, мало чвршће стегнут (глимерицом, дакле некомпатибилним одвијачем, јер онај прави није при руци).

Пепељуга је прво ординирала линијом Кикинда-Панчево неколико деценија, чувеним шинобусом. Одатле ју је ослободио један млади радник самоуправљач и пришрафио у свој веце код куће, где је мировала, углавном беспослена, још тридесетак година. Сад је стигла до мене.

Немам навику да пушим у купатилу; то смо радили можда неколико месеци кад нисмо имали где другде, давне 1979. Рачунам да је ова пепељуга напросто украс, а можда ће неком и затребати.

Него, ЈЖ. Угравирано. Мислим да ће оваквих бити по вагонима док вагона буде. Нове правити неће, старе не сметају. Да их поскидају, морали би нечим да замаскирају наслаге које су се нахватале иза, јер скинути их не могу, осим ватром. Ознаке на вагонима ће се префарбати кад им дође време, али нико се неће трудити да замени гравиране поклопце на пепељарама. Они су заувек. Последњи артефакт ФНРЈ/СФРЈ који ће нас све надживети. Археолози ће једног дана по њима да нас нађу.

Него, а пропао фотке: знам да ми у кући мањка правих углова, али ово је превише. Плочице би требало да имају праве углове, иначе се не би дале уклопити. Упркос томе, никако да изравнам, јер не може да се изравна, геометрија се не да прећи. Централна пројекција… Једино да сам узео статив, одмакао се довољно далеко, призумирао, па да то кривљење линија због перспективе буде мање. Или да сам извео неку дисторзију у лабораторији и направио праве углове тегљењем доњег дела. Толико луд нисам, стварност је крива. И море је криво, па шта.

 

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Foto beleške, Istorija, Naravi i označen kao , , , . Overite permalink.

3 komentara na Једна од пре: ужљебљено

  1. Grba kaže:

    Um… Taj šinobus je išao do Dunav-stanice u Beogradu, da preciziramo.

    Nego, baš sam nedavno na nekom levom TV kanalu uhvatio poslednjih nekoliko minuta filma “Nacionalna klasa”. I sa uživanjem gledao poslednju scenu u kojoj Flojd sedi u kupeu voza sa facom usranog goluba, a onda pokušava da se osokoli jedenjem pomorandže… Čiju ljusku je besomučno pokušavao da ugura u tu JŽ pepeljaru.

  2. Izgubljen u svemiru kaže:

    Odlična fotka, za meditaciju, a i tekst prigodan.

  3. Ajgor kaže:

    A prop(a)o Ц8К, pre tridesetak godina me je ne malo iznenadilo saznanje da i u СССР knjige mogu da imaju sniženu cenu, ne samo onu utisnutu suvim žigom na zadnjoj korici. Treći tom Fihtengoljčeve analize, koji je redovno nedostajao na policama beogradskih knjižara, stiže mi pravo iz Moskve preko maminog kolege koji je tamo bio na službenom putu, a na knjizi cena hladnokrvno precrtana hemijskom olovkom i napisana nova, gotovo upola niža.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *